Osećanja… Osećanja su jako čudna i zajebana stvar. Najgora su ona koja nisu uzvraćena ili ona koja su nas slomila na milion sitnih komadića. Od kojih još uvek pokušavamo da se oporavimo. Da li je to uopšte moguće? Da li se rane mogu izlečiti? Petar je mislio da je […]
“Nedostaješ mi.” Ushićeno i sa sjajem u očima je gledala u displej svog telefona. Sa velikim nestrpljenjem je čekala njegov odgovor. Istina je da je obećala sebi da će se truditi da što manje govori o svojim osećanjima, emocijama, ali u ovom trenutku je to bilo jače od nje. Želela je da mu stavi
1. poglavlje Gospođa Poleksija se šetala baštom i brala ruže, uredno ih stavljajući u pletenu korpu koju je dobila za rođendan. Zadovoljno se smešila i prilazila ukućanima, koji su je milo gledali i zahvaljivali se nebesima što je živnula, posvetila se sebi i vrtlarstvu koje je, nakon raskida braka, zapostavila. Prošlo je od tada sedam
1.Uvek sam ti prijatelj, šta god da bude U potrazi za mirom išunjala se na terasu, ali je tamo zatekla Teodora zagledanog u daljinu. Trgao se kad je shvatio da više nije sam. Valerija se okrenula da pođe, a onda je shvatila da on plače. -Želiš li da odem? – tiho ga je upitala. Odmahnuo
Volim te, ali nikada ti neću reći. Ne, neću. Neću ti reći koliko mi nedostaješ, koliko me boli tvoje odsustvo. Neću ti reći koliko sam suza do sada prolila zbog tebe. Ne, ti to ne moraš znati. Neću ti reći koliko mi značiš, koliko mi je stalo do tebe. Vredi li? Hoće li to tebi
1. poglavlje Duvao je snažan vetar već treći dan, i kiša je povremeno sipila. Novosadske ulice su bile prazne, sumorne, tihe. Nikome se nije izlazilo. Samo oni koji su morali odlazili su na posao, i žurili da plate račune koji su tih dana stigli na kućnu adresu. Gužve nije bilo, ali ljudi su bili neraspoloženi,
1. poglavlje Sve u ovoj priči je apsolutno izmišljeno.Ništa se ne oslanja na istorijske činjenice.Svaka sličnost sa stvarnim likovima je potpuno neverovatna i slučajna. Smrt kralja Dobrosava Zamak Radmilovac bio je uronjen u tišinu koja je sablasno odzvanjala u kamenim hodnicima. Sa tornjeva su odjekivala zvona manastira Žiče, ritmično i svečano, razbijajući jutarnju izmaglicu što
Ukus slatke tajne Senke bagrema ležale su preko reke kao umorne ruke leta. Uskoro će zlatni septembar, ali sunce je još uvek grejalo kao da se ne predaje. Na obali, zaklonjeni granjem starog duda, sedeli su Marija i Luka – previše blizu za dvoje koji ne smeju da budu viđeni zajedno. „Zakasniću kući,” rekla je
Zlobnica Zvala se Kristal. Ime joj je bilo čisto, jasno i svetlo. Bila je skromna, umiljata, iskrena, čestita devojka, studentkinja na Fakultetu organizacionih nauka i pred njom je bila blistava budućnost po rečima njenih profesora i koleginica. Izazivala je muškarce sa svojom bujnom plavom kosom i krupnim zelenim očima boje smaragda, ali ona i nije
1. Nepoznato mesto Sunce je ustupilo mesto mesečini koja se polako probijala kroz tanku ljubičastu zavesu. Svežina koja je dolazila zbog otvorenog prozora probudila je devojku duge smeđe kose koja je ležala na krevetu sa baldahinom ljubičaste boje. Zbunjeno i uplašeno se osvrnula oko sebe: Gde sam i kako sam završila ovde? Ustala je, posmatrala prostoriju
1. 1. CRNI AMULET Dedinje, Beograd. Letnje predvečerje. Sobom se širio tihi zvuk aparata za kiseonik, ritmično, gotovo hipnotišuće. Pored kreveta, bela stolica od pletenog ratana nije više bila ukras već stalna tačka oslonca za onoga ko čeka. Mara Velimirović, nekadašnja dama iz beogradskog visokog društva, sada je bila samo senka svoje nekadašnje snage. Na
Prolog Noć je mirisala na dim i barut. Ulične svjetiljke treperile su nad praznim bulevarom, a asfalt je još uvijek bio mokar od kiše. U polutami, moje ruke su drhtale dok sam pokušavala zaustaviti krv koja je curila niz moju košulju. Nije bila moja, a opet… osjećala sam je kao svoju. Adrian je ležao pored
