1. poglavlje Sve u ovoj priči je apsolutno izmišljeno.Ništa se ne oslanja na istorijske činjenice.Svaka sličnost sa stvarnim likovima je potpuno neverovatna i slučajna. Smrt kralja Dobrosava Zamak Radmilovac bio je uronjen u tišinu koja je sablasno odzvanjala u kamenim hodnicima. Sa tornjeva su odjekivala zvona manastira Žiče, ritmično i svečano, razbijajući jutarnju izmaglicu što […]
Ukus slatke tajne Senke bagrema ležale su preko reke kao umorne ruke leta. Uskoro će zlatni septembar, ali sunce je još uvek grejalo kao da se ne predaje. Na obali, zaklonjeni granjem starog duda, sedeli su Marija i Luka – previše blizu za dvoje koji ne smeju da budu viđeni zajedno. „Zakasniću kući,” rekla je
Zlobnica Zvala se Kristal. Ime joj je bilo čisto, jasno i svetlo. Bila je skromna, umiljata, iskrena, čestita devojka, studentkinja na Fakultetu organizacionih nauka i pred njom je bila blistava budućnost po rečima njenih profesora i koleginica. Izazivala je muškarce sa svojom bujnom plavom kosom i krupnim zelenim očima boje smaragda, ali ona i nije
1. Nepoznato mesto Sunce je ustupilo mesto mesečini koja se polako probijala kroz tanku ljubičastu zavesu. Svežina koja je dolazila zbog otvorenog prozora probudila je devojku duge smeđe kose koja je ležala na krevetu sa baldahinom ljubičaste boje. Zbunjeno i uplašeno se osvrnula oko sebe: Gde sam i kako sam završila ovde? Ustala je, posmatrala prostoriju
1. 1. CRNI AMULET Dedinje, Beograd. Letnje predvečerje. Sobom se širio tihi zvuk aparata za kiseonik, ritmično, gotovo hipnotišuće. Pored kreveta, bela stolica od pletenog ratana nije više bila ukras već stalna tačka oslonca za onoga ko čeka. Mara Velimirović, nekadašnja dama iz beogradskog visokog društva, sada je bila samo senka svoje nekadašnje snage. Na
Prolog Noć je mirisala na dim i barut. Ulične svjetiljke treperile su nad praznim bulevarom, a asfalt je još uvijek bio mokar od kiše. U polutami, moje ruke su drhtale dok sam pokušavala zaustaviti krv koja je curila niz moju košulju. Nije bila moja, a opet… osjećala sam je kao svoju. Adrian je ležao pored
Još se nije završio ni poslednji odsjaj mesečine, ni plima odigrala svoj talasasti ples, a ti si okrenula svoje korake od mene. Još ni petao nije stigao da najavi rođenje letnjeg dana, ni sunce da promoli svoju vrelinu kroz oblake, a ti si leđima zatvorila vrata. Poigrao sam se sa tvojom kosom. Moje pore sjedinio
1. poglavlje Korina Možda sam svoju odluku donijela u utorak. Da, mislim da je bio utorak. Taj glupi, pakleno vrući utorak nakon predavanja iz psihologije, u smrdljivom sam autobusu sa sedam znojnih pazuha iznad svoje glave odlučila da ovako više ne ide. Masni mi je vozač samo pet minuta ranije uzeo dodatna dva eura za
Kako ljudi uopšte počinju svoju priču? Kako ljudi sebi dopuste da budu potpuno iskreni i otvoreni i da podijele unutrašnju borbu koju svakodnevno gube i u kojoj se svakodnevno gube? Možda je najbolje krenuti s imenom, ali zašto bi to uopšte i bilo važno? Dovoljno je reći da ne znam ko sam, a do nedavno
Jedan divan dan, april. Grad je mirisao na proljeće, a jorgovani su cvjetali uz svaku ogradu, kao da pokušavaju da zaborave zimu. Lena je stajala ispred kuće koju je ostavila prije tri godine, gledajući stare drvene prozore i bojeći se da zakuca. Njena majka je bila s druge strane vrata. Bolesna. Sama. I još uvijek
Nikada nije gubila nadu. Iako su godine prolazile, a svaki dolazak mjesečnice bio kao šamar, Milena je i dalje vjerovala da će jednoga dana na njenim rukama ležati beba. Njena. Njeno čudo. Dok su se prijateljice udavale, rađale, postajale majke, ona je šutjela. Stiskala zube pred tuđim srećama, a noću grlila jastuk i molila
„Pisma iz Tišine“ U Njemačku je otišao tiho, bez suza, bez buke. Samo je rekao roditeljima: „Biće to za naše dobro.“ I otišao. Zvao se Luka. Imao je trideset i šest godina, dvoje starih roditelja u malom selu kod Banjaluke i jedno srce koje je ostavio prije deset godina – njoj nije mogao ni
