25. poglavlje
— Kuda sada? — upitala je Esperova, spustivši sintisajzer na zemlju u pokušaju da odmori ruke, i obrisala znoj sa čela. Od železničke stanice već su prošli nekoliko blokova, ali Dom kulture se još nije pojavio na vidiku. Bio je vreo majski dan, nimalo nalik proleću u njihovom gradu. Kožna jakna delovala je užareno, ali nije bilo vremena da je skine.
— Vidiš tamo skretanje? Tamo treba da idemo, pa još malo da pešačimo. Desetak minuta i stižemo, — obećao je Solomon i uzeo sintisajzer. — Hajde, pomoći ću ti da se ne umoriš.
— Ma dobro mi je, — odmahnula je Fenja, — nije on tako te…
— Tiho, Fenjok, još ćeš ti njega natezati, — nije popuštao Pospelov, udobnije prihvativši instrument, i klimnuo glavom pozivajući ih da nastave put.
Koristeći priliku, skinula je jaknu i ugurala je u ranac. Luk je do tada već odmakao daleko napred, ne ulazeći u razlog njihovog zaustavljanja. Ostali su bili u blizini, a Agrafena je čula kako Ada ispituje Danju o ukrasima koje su planirali da nose tokom nastupa. Pijanistkinja je odavno primetila da Danijil često nosi na zglobovima „mirne“ kožne narukvice sa originalnim prepletima bez ikakve prenaglašenosti, dok je Arijadna više volela masivne lance i šiljke.
Agrafena se razumevajuće osmehnula. Ada se uvek upečatljivo izdvajala pored svog muža, koji je negovao smiren stil odevanja. Verovatno je to bila njihova jedina razlika, mada bi Fenja to pre nazvala ravnotežom.
Najzad se pred njima pojavio lokalni Dom kulture. Esperova je s olakšanjem odahnula, sklanjajući se od užarenog sunca pod nadstrešnicu. Iraklije je pridržao vrata kako bi ona i Arijadna prošle unutra. Fenja je usput osmotrila prostor. Foaje Doma kulture bio je prostran, što je bilo više nego prikladno s obzirom na broj ljudi koji su se tamo tiskali. Na udaljenom zidu sačuvao se mozaik od pločica, budeći uspomene na sovjetsku prošlost. Nije stigla da razmotri šaru, jer je bila primorana da skrene u mračni hodnik za ostalima.
Na ulazu u koncertnu salu članovi benda morali su da stanu u red kako bi prošli iza scene.
— Spremi se, pečatiraće te, — šapnuo je Danijil.
Esperova ga je začuđeno pogledala, ali podsmeh u sivim očima nije ugledala. Njihov red se već približavao, pa ju je Fidelin uhvatio za ruku, podstičući je da je ispruži napred. Radnik Doma kulture, koji je stajao na ulazu u bekstejdž, odmah je udario Fenji pečat na zglob običnim kancelarijskim pečatom sa oznakom Doma kulture.
— Čemu to? — obratila se Adi, koja je već prošla istu proceduru.
— Sada si izabrana, — izgovorila je Arijadna glasom filmskog duha i zamahala rukama kao da na nju baca magične čini, a zatim je, smejući se, zagrlila oko ramena. — To je znak da si učesnica koncerta, a ne gledalac. Zahvaljujući njemu možeš nesmetano da prolaziš na scenu, iza kulisa i u garderobu. A evo i garderobe. Sada će Danja izvući žreb od organizatora i saznaćemo koji ćemo po redu nastupati, a dotle možemo da počnemo sa šminkanjem.
Kada se Fidelin vratio, Fenja je već stigla da poprska vrhove svoje kose jarko plavim lakom i presvuče se u crnu klasičnu košulju i kratku suknju od tila. Izvadivši iz ranca cipele sa štiklama i sednuvši na slobodnu stolicu, upravo je počela da se preobuva kada je pristigli Danja zvižduknuo, odmerivši je pogledom:
— O-ho-ho! A gde si nam sakrila našu tihu devojku?
— Da si još duže tamo lutao, već bih joj i mladoženju pronašla, — dobrodušno se nasmešila Arijadna.
Fenja se samo skromno osmehnula, ne videvši smisao da se uključuje u neozbiljan razgovor. Pored toga, odmah za Danjom u garderobu su ušli i ostali članovi benda, pa se šala sama od sebe ugasila.
— Proverili smo opremu, sve je kako treba, — obavestio je Iraklije.
Prišavši velikom ogledalu na zidu, Agrafena je počela da nanosi šminku. Nije želela da celo lice prekriva scenskom šminkom, pa je samo dodala puder radi mrtvačke bledine i od crne linije na desnom kapku izvukla zamršen šablon preko obraza. Završivši šminku tamnocrvenim ružem, okrenula se ka Adi:
— Hoće li ovako biti dobro?
— Super! — nasmešila se ova i skinula gumicu sa Danijilove kose.
Sledećih nekoliko minuta prošlo je u pokušajima da se Fidelinovoj kovrdžavoj kosi uz pomoć laka podari makar privid poslušnosti. Ali Arijadni je to delovalo lako. Ubrzo je odložila lak i četku, uzela od Solomona paletu i počela da nanosi šminku.
— Ada, ne mogu da koristim ovu idiotsku četkicu, — pobunio se Lucifer, odbacivši malo ogledalo na susednu stolicu.
— Pomozi mu oko šminke, ne stižem, — Arijadna je mahnula Fenji četkicom u pravcu Remorova i ponovo počela da puderiše Danijilovo lice radi još izraženije gotičke bledine.
Da nije bilo krajnje neophodno, Agrafena bi odbila. Ali na kocki je bila njihova zajednička stvar: trebalo je da na scenu izađu u punom sastavu i na vreme. Potisnuvši uzdah pomirenosti sa sudbinom, uzela je paletu sa šminkom. Luk je poslušno zatvorio oči, prepuštajući se njenoj mašti. Zakoračivši bliže, slučajno je nogom dotakla njegovo koleno i odmah se naglo odmakla.
— Izvini, — tiho je rekla, ali Luk kao da ništa nije osetio i sedeo je i dalje ne otvarajući oči. — Šta treba da nacrtam?
— Jače istakni oči. Imamo stil gotičkih vampira, treba da izgledam mrtvo, ali i dalje neodoljivo.
— Znači, svejedno je kako ću te našminkati, kad se ionako ne odražavaš? — na njenu opasku Luk je podigao kapke, zabljesnuvši žadnim očima. A Fenja se ukočila, prvi put ih videvši izbliza. U neizrecivoj i promenljivoj akvamarin boji mešalo se nebesko plavetnilo, prošarano bogatim smaragdnim šarama. To nije bila uobičajena plava ili zelena boja. Pre bi se mogla opisati kao akvarelna mešavina svetlih nijansi najčistije morske vode koja odražava zlatne zvezde, kada bi ih bilo moguće posmatrati usred bela dana. Fenji je to delovalo utoliko neobičnije jer je već osamnaest godina bila naviknuta da u ogledalu vidi samo bezdanu crninu sopstvenih očiju.
— Vidim da si naučila da se šališ, — vratio ju je u stvarnost Remorov.
— Bez trikova, — upozorila ga je, preteći mu četkicom punom tamnosivih senki.
— Poverio sam ti svoje lice, kakvi bi tu trikovi mogli da budu?
Skeptično je frknula. Bilo joj je neprijatno da dodiruje njegovu kožu, makar samo četkicom. Fenja još nije zaboravila gitaristovu sklonost ka neočekivanim ispadima i zato je uvek bila napeta u njegovoj blizini. Očekivala je novu smicalicu svakog trenutka. Lucifer joj je bio nepredvidiv, a to ju je odbijalo. Ipak, u poslednje vreme počela je da primećuje kako se u njoj budi izvesna radoznalost. Njegovo ponašanje sigurno je imalo neki uzrok, a Fenja je neizostavno želela da sazna koji.
Odavno je shvatila da se ljudi ponekad ponašaju neprihvatljivo samo zato što im nedostaju razumevanje i saosećanje. A ako ih drugi nisu saosećajno razumeli, Agrafena je bila spremna da takvu uslugu pruži bez ikakve nadoknade. Da sasluša svaku misao, samo da na svetu bude manje ljudi koji pate od usamljenosti.
Završavajući šminkanje, usput je pogledala Lukov temen i primetila svetliji razdeljak među ugljenocrnim pramenovima. Kosa još nije dovoljno izrasla da pokaže svoju prirodnu boju u punom sjaju, ali je već bilo jasno da Lucifer po prirodi nije bio brineta.
— Farbaš kosu? — izletelo joj je, iznenađenoj svojim otkrićem.
— Da, — bez i najmanjeg oklevanja usledio je odgovor.
— Zašto?
Luk se na trenutak zamislio i spustio pogled ulevo. Oslanjajući se na znanje stečeno iz knjiga o čitanju gestova, Agrafena je zaključila da se prisetio nekog događaja. Sudeći po promenjenom izrazu lica i ugaslom pogledu, ne baš prijatnog. Ali uprkos njenoj spremnosti da ponovo dočeka neku zajedljivu primedbu, Remorov je ozbiljno odgovorio:
— Da bi spoljašnjost više odgovarala unutrašnjosti. Ne želim da obmanjujem ljude.
Fenja ga je pažljivo pogledala u žadne oči, iznenada osetivši neobjašnjivu duhovnu bliskost kakvu dotad nije poznavala, niti je mogla da pretpostavi da će joj baš ova osoba izazvati takav osećaj. Bilo joj je zanimljivo da pita šta tačno misli, ali nije želela da vrši pritisak i insistira. Teško da je Luk uopšte imao želju da razgovara s njom, kao što su pokazivali njihovi prethodni razgovori. Zato je bila spremna da se povuče, smatrajući njegove reči tek prolaznim pomračenjem.
— Verovatno ti delujem kao nepristojni idiot, — iznenada je pretpostavio Lucifer. Agrafena je začuđeno podigla obrve. Zar ga je zaista zanimalo njeno mišljenje o tome?
— Ne.
— Šteta, jer upravo takav i jesam, — nakon kraće pauze dodao je, vrteći među prstima pramen crne kose koji je izrastao do brade: — Nekada su bili zlatni.
Fenja ga je bez teškoće zamislila kao plavušana i zbunjeno upitala:
— Ali zašto si odlučio da ti prirodna boja ne pristaje? S njom ne bi izgledao tako bledo.
— To je dovodilo ljude u zabludu, — izbegavajući direktan odgovor, rekao je.
I tog trenutka Agrafenu je obasjalo saznanje. Sve joj je postalo jasno: i njegova grubost, i povučenost, i agresivni ispadi, i bol koji se krio iza svega toga. Neko ga je ubedio da nije normalan. Da se ne uklapa u uobičajene okvire društva. Da Lucifer ne može biti dobar noseći to ime.
— Sa tamnom kosom im je lakše da te smatraju lošim?
— Nešto poput toga.
Ubeđivati ga čak ni objektivnim argumentima bilo je beskorisno, i Esperova je to razumela. Međutim, silno je želela da mu prenese da greši kada povlađuje mišljenju društva. Ne smislivši ništa bolje, odlučila je da objasni na sopstvenom primeru:
— Znači, i ja sam loša? — Fenja je zamišljeno pogledala svoju tamnu kosu, čiji su vrhovi tog dana bili obojeni u jarko plavo, pa ponovo pogledala Luka, nagoveštavajući da je suditi o moralnim osobinama prema boji kose u najmanju ruku čudno. Nije to rekla direktno. Remorov je morao sam da dođe do tog zaključka.
— Ne.
Značajno je pogledala Lucifera, čekajući da uspe da shvati njenu poruku. Uglovi njegovih usana polako su se podigli u nalik osmehu.
— Boja ne odlučuje, shvatio sam.
— Ni drugi ne odlučuju kakav si. To možeš da odlučiš samo ti. Ali usuđujem se da pretpostavim da bi ti prirodna boja ipak bolje pristajala.
