26. poglavlje
Do nastupa „Pandemije“ trebalo je sačekati još dve pesme druge grupe. Nakon uspešne tonske probe, dosađujući se, Agrafena je lenjo pregledala obaveštenja na telefonu, oslanjajući se laktom na naslon stolice na kojoj je sedela.
Osim članova „Pandemije“, u garderobi je bilo još nekoliko članova drugih grupa. Podelili su se u male grupice i razgovarali o svom stvaralaštvu. Esperova nije naročito obraćala pažnju na njihove razgovore, ali je iz fragmenata uspela da shvati da momci razmenjuju iskustva i navode imena muzičara koji su ih inspirisali. Odavno je uočila taj rokerski obrazac: najpre se diviš nekoj poznatoj grupi, a zatim osnuješ sopstvenu, težeći da postigneš uspeh.
Primetišivši pokret pored sebe, odvojila je pogled od telefona i ugledala visokog, krupnog momka koji joj je prišao. Na podlaktici mu se isticao ručno napravljeni narukvicaš, prekriven šrafovima s navrnutim navrtkama umesto šiljaka. Koncert se još nije ni završio, a od rokera se već širio smrad jeftinog piva.
— Super izgledaš! Mogu li da te upoznam? — obratio se on Fenji.
Nije stigla ni da otvori usta, a kamoli da smisli razlog za odbijanje, kada su s obe njene strane stali Danijel i Solomon, prekrstili ruke na grudima i upitno pogledali neznanca.
— Najpre upoznaj nas. U kom žanru svirate? — upitao je Danja s iskrenim zanimanjem, iako je čitavim svojim držanjem jasno stavio do znanja da ne bi trebalo da prelazi granice.
— Folk. Ma, nisam ništa loše mislio, samo sam hteo da se slikam. Šminka vam je baš atmosferična, ljudi! Izgledate sjajno.
— Možeš da se slikaš. Je l’ ti odgovara? — obratio se Solomon Fenji, namerno ne oslovljavajući je imenom.
Ona je uz osmeh klimnula glavom i ustala sa stolice, prebacivši kosu s leđa napred kako bi se videli vrhovi obojeni lakom u boji. Svi su se poređali za fotografisanje. Novopečeni obožavalac pružio je telefon svom drugu i već posegnuo ka Agrafeni, spremajući se da je zagrli, kada se između njih ubacio Lucifer. Nonšalantno je prebacio ruku preko ramena folk-rokera, a drugom pokazao znak rogova. Lančići na njegovoj narukvici zvecknuli su Fenji iznad uha, skrećući joj pažnju na isprepletane vene, nabrekle od vrućine, na njegovoj podlaktici. Ranije nije primećivala koliko gitarista ima lepe ruke. Ne upuštajući se dalje u tu misao, Esperova je pogledala u objektiv kamere i navukla na lice svoj uobičajeni osmeh.
Remorovljev postupak prijatno je iznenadio Fenju. Po prirodi gadljiva, nije želela da je dodiruje bilo ko nepoznat, pogotovo ne neko pijan.
Istovremeno je shvatala da je Luk, koji im se tako zgodno pridružio, mogao da stane bilo gde drugde, ali se iz nekog razloga ipak potrudio da napravi nekoliko suvišnih koraka kako bi je zaštitio od neželjenog društva. Agrafena nije žurila da to pripiše sebi u zaslugu, ali joj je neki unutrašnji osećaj govorio da je to učinio namerno.
Danja ju je, naravno, upozorio da je s „Pandemijom“ potpuno bezbedna, jer je momci neće pustiti da joj iko naudi. Ipak, najmanje je očekivala da će je zaštititi upravo Lucifer, koji je prema njoj uvek bio distanciran i zajedljiv.
Ubrzo je organizator koncerta provirio u garderobu i obavestio ih da je došlo vreme za njihov nastup.
Na bini Doma kulture bilo je neobično mnogo prostora u poređenju s garažom u kojoj su vežbali. Fenja je stajala iza sintisajzera u uglu bine, a desno od nje bio je Irakli, u crnoj majici s amblemom „Pandemije“ i širokim pantalonama s lancem na levom boku. Nakon nanošenja šminke pustio je svoju punđu, pa su mu se sada dredovi slobodno spuštali preko ramena poput tamnih ledenica.
Na sredini bine Danijel se petljao oko mikrofona, tiho razgovarajući s Adom. U običnoj tamnoj majici i farmerkama, iznenađujuće je izgledao kao pravi roker. Njegovu neposlušnu svetlosmeđu kosu Arijadna je uspela da pretvori u uredne sitne kovrdže koje su mu uokvirivale lice.
Sama Ada pojavila se pred publikom u pripijenoj crnoj haljini do poda. Upadljiva šminka u vinskim tonovima činila ju je nalik vampirici iz gotskih romana. Fenji je iz nekog razloga na pamet pala priča Frederika Džordža Loringa „Sarino groblje“. Nije bila sigurna da li je Ada zaista podsećala na junakinju tog dela, ali je iz nekog razloga lako mogla da je zamisli u ulozi zavodljive demonice koja noću luta crkvenim grobljem.
Iza Fidelina, za bubnjarskim setom, samouvereno se smestio Solomon, u bordo košulji i s raspuštenom tamnom kosom. Negovana brada isticala je njegovu šminku, pretvarajući bubnjara iz dobrodušnog Isusa u estetski iscrpljenog i podmlađenog Kopolinog Drakulu.
Još desnije stajao je Lucifer, koji se izdvajao od svih ostalih belom majicom preko koje je prebacio raskopčan crni prsluk. Fenja je bila ponosna na šminku koju mu je nanela, iako još uvek nije mogla da poveruje da je to zaista delo njenih ruku. Ranije nikada nije šminkala druge ljude. To je za nju bila neobična novina, ali je uspela da naglasi Lukovu oštru lepotu, o čemu su svedočili povici obožavateljki iz publike. Fenja je i na prethodnim koncertima primetila da gitaristi ne manjka ženske pažnje, ali danas je ona bila naročito izražena.
Možda je na to uticalo i to što je „Pandemija“ u ovom gradu nastupala prilično retko, pa su obožavateljke imale vremena da nakupe energiju i naprave transparente s ljubavnim priznanjima članovima grupe. Uglavnom jednom određenom članu. Esperova se neprimetno osmehnula. Ko bi rekao da je Remorov, uprkos svoj svojoj agresivnosti i zatvorenosti, uspeo da devojkama zavrti glavu!
Tonac za miksetom dao im je znak da mogu da počnu. Agrafena je popravila fasciklu s notama na sintisajzeru, Solomon je štapićima odbrojao taktove i došao je trenutak da odsviraju uvod. Fenja je uspela da uhvati pogledom nekoliko taktova s notnog lista pre nego što se svetlo u prostoriji ugasilo.
Tokom te jedne sekunde potpune tame uspela je da iskusi čitav spektar emocija, od blage zbunjenosti do sveprisutne panike. Nije moglo biti reči o nestanku struje, jer je njen sintisajzer i dalje radio.
Za istu tu sekundu uspela je da se pribere i nastavi da svira napamet. Čudom je sačuvala ritam i nije dozvolila da se ostali izbace iz takta. A već sledećeg trenutka reflektori su zatreperili i iz hazera je po bini počela da se razliva magla koja joj je neobično hladila noge.
Tek tada je Esperova pomislila da je bilo prilično čudno započeti koncert pesmom čiji je uvod svirala ona, a ne Luk. Da je Fenja duže ostala zbunjena, publika je mogla da posumnja da nije dovoljno pripremljena. A to nije smelo da se dogodi. Morala je da bude dorasla „Pandemiji“. Morala je da im pomogne da dostignu potpuno novi nivo nastupanja.
Agrafena je na trenutak razmenila pogled s Danijelom kako bi se uverila da je sve u redu. On joj je ohrabrujuće namignuo, ulivajući joj samopouzdanje. Nehotice se osmehnuvši, nastavila je da svira.
U šarenim prelivima reflektora koji su lutali po bini, povremeno bi uspela da uhvati pogledom poneki deo svoje deonice, za svaki slučaj. Pamtila je svaku kompoziciju koju su uvežbali na probama, ali se od treme plašila da ne pogreši, pa je krišom pogledavala note.
Tokom muzičkih pauza u svojoj deonici, Esperova je uspevala da posmatra članove grupe. I da osluškuje pevanje Danijela i Ade. Prošlo je već nekoliko meseci, ali utisak divljenja koji su njihovi glasovi ostavljali na nju nije izgubio ni delić svoje snage.
Jednog dana i ona će morati da zapeva na bini. Od te pomisli pijanistkinja se zbunila, postavši svesna nivoa odgovornosti koji je čeka. Dobro je što na ovom koncertu treba samo da svira, inače bi se sigurno potpuno pogubila. Istovremeno kontrolisati glas i ruke bilo bi mnogo teže. Fenja je dve godine učila da peva uz sopstvenu klavirsku pratnju, a da pritom ne gubi ritam.
Iz razmišljanja ju je trgao zaglušujući vrisak obožavateljki iz publike. Došao je red na Remorova da izvede gitaristički solo. Zajedno s publikom i ostalim članovima „Pandemije“, Fenja je usmerila pažnju na njega.
Luk se gubio u svojoj svirci, osećajući svaku muzičku frazu toliko istančano da se to odražavalo odgovarajućom emocijom na njegovom licu. Proživljavao je muziku. A Agrafena je iz prve ruke znala šta je pritom osećao, jer joj je to stanje bilo dobro poznato i iz sopstvenog iskustva. Melodija bi prodirala u svest, budila u njoj slike, pa čak i čitave priče, menjala raspoloženje, davala joj snagu ili je lišavala energije.
Pritom brza gitarska deonica nije sprečavala Lucifera da u potpunosti uživa u svom talentu, niti ga je zanos sopstvenom veličinom ometao da devojkama u publici upućuje znake pažnje u vidu namigivanja, značajnih osmeha i bestidnih pogleda.
„Narcis“, podrugljivo je pomislila Esperova, istovremeno primećujući da je Luk svoje lovorike zaista zaslužio. Njegova tehnika sviranja bila je besprekorna. Izvodio je složene solo prelaze potpuno bez napora. Imao je puno pravo da uživa u ljubavi publike.
Na koncertu su odsvirali osam pesama. Neviđeno mnogo za njen prvi nastup. A nijednom nije izgubila ritam. Ta pomisao izmamila joj je ponosan osmeh. Agrafena je konačno uspela da dokaže, pre svega sebi, da može da nastupa jednako dobro kao i ostali. Svest o uspehu opijala ju je i davala joj krila.
Fenja je silazila s bine obuzeta radosnim mislima. Brige su ostale iza nje i bila je uverena da se pred drugi koncert više neće toliko nervirati.
Čim je spustila sintisajzer na stolicu u garderobi, prišla joj je Arijadna i čvrsto je zagrlila.
— Čestitam na debiju, drugarice! Sada si i zvanično deo „Pandemije“! — objavila je široko se osmehujući.
Sledeći joj je čestitao Solomon, izjavivši da je Fenja časno prošla svoje vatreno krštenje. Njegov zagrljaj bio je očinski topao i obavijajući, ulivao joj je sigurnost. Nehotice se setila svog rođenog oca. Da li je mogao da je vidi odnekud? Da li bi bio ponosan na nju?
Čim se Pospelov udaljio, zaostali tragovi tužnih misli brzo su ustuknuli pred živahnom harizmom Iraklija.
— Daj pet! — basista ju je pljesnuo po dlanu, uhvatio je za ruku, povukao ka sebi i zagrlio oko ramena. Esperova mu je uzvratila zagrljaj, iskreno se radujući čestitkama. Tokom proba zaista su se zbližili. Nemvrodov ju je osvajao svojim optimističnim uverenjem u sutrašnji dan i vedrom energijom koja ga je ispunjavala uprkos svemu.
Neočekivano joj je prišao i Luk, koji je do tada stajao po strani i nešto kucao u telefon. Fenja se na trenutak ukočila, ne znajući da li želi tako blizak kontakt s njim, ali Remorov nije pitao. Kratko ju je zagrlio, kao da ga na to primoravaju. Ipak, učinilo joj se da joj je iskreno čestitao na prvom nastupu. Sigurno je to uradio samo da ne bi pokvario raspoloženje svima ostalima. Bilo bi čudno da je ignoriše dok joj drugi posvećuju pažnju.
Poslednji je prišao Danijel. Nenametljivo joj je pružio ruku i stegao joj prste.
— Drago mi je što si s nama. Nisam mogao da poželim bolju pijanistkinju.
Zakoračio je bliže i nežno je, ali iskreno, zagrlio. Obavio ju je miris kožnih narukvica, laka za kosu i nečega što je bilo svojstveno samo Danji. Nežnost njegovog dodira zavrtela joj je glavu. Agrafena je sada osećala iskrenu sreću: prihvatili su je u grupu, divili su joj se. Činilo se da više ništa na svetu ne može da pomuti njeno postojanje.
Ali čim se Danijel odmakao, Agrafenino srce sručilo se u ponor. Neka uznemirujuća misao, koja još nije poprimila jasan oblik, počela je da se nazire na obzorju njene svesti. Zbunjena, Esperova je pogledala u njegove blage sive oči, uprte u nju, pokušavajući da u njima pronađe odgovor na pitanje: zašto ju je odjednom obuzela tolika tuga? Ali Fidelin uporno nije razumeo njen pogled, nastavljajući prijateljski da se osmehuje i da je drži za rame.
— Hvala, — oblikovala je usnama, začuđeno primetivši da joj je odjednom postalo teško da izgovori makar i jedan jedini glas i da joj se, iz nekog razloga, plakalo.
Nije mogla ni da zamisli da će nastup u njoj izazvati tako protivrečna osećanja. Ranije nikada nije doživela takav stres. Verovatno zato što nikada nije dobijala toliko pažnje. A danas su joj priznanje iskazali ljudi koji su joj tokom ovih nekoliko meseci postali najbliži. Možda Danijel zapravo nije sanjao o takvoj pijanistkinji, a Fenja se, sa svoje strane, nije usuđivala ni da se nada da će ikada pronaći prijatelje koji dele njena interesovanja. Ali dogodilo se upravo to.
Odmaknuvši se, Fidelin je prišao svojoj supruzi i obgrlio je oko struka. Ada je osetljivo odgovorila na njegov dodir, odmah naslonivši glavu na Danijelovo rame. Agrafena im se oboma zahvalno osmehnula zbog prilike da postane deo njihove grupe. Bila je neizreciva sreća upoznati tako kreativne i dobre ljude. Ali uznemirujuća misao nikako nije nestajala. U njenoj duši, u kojoj je još pre nekoliko sekundi treperila radost, sada se otvorila zastrašujuća praznina.
