Očevo nasledstvo Govore da se nasledstvo meri onim što čovek ostavi iza sebe. Neko ostavi kuću. Neko zemlju. Neko prezime. A jedan otac ostavio je svojoj deci samo jednu rečenicu. Bila je kratka, gotovo obična, toliko jednostavna da je kao deca nisu ni razumeli. „Ne troši život na žaljenje. Gledaj šta možeš da učiniš.“ Prvi […]
Мој отац је провео животшетајући једном истом улицом,горе-доле, сваки дан.За њега није имало никаквог смисла обилазити друге улице и места. Ишао је другде само када мора. Годинама размишљамо улици мог оца,на којој га већ одавно нема.И прођем њом увек само због њега,знам да би волео да ме види ту. И помислим тада – како си
Sigurno nije bilo prvo sjećanje, ali jeste najupečatljivije. Datira prije par decenija, kada je samostalan ostanak djece kući bio prirodan. Bio je čak i nagrada djetetu, iako je uključivao dosta obaveza poput uređivanja stana, kupovine, spremanja za školu i pratećih zadataka. Predavanje ključa djetetu je bila svojevrsna inicijacija i dokaz povjerenja u sposobnosti djeteta. Tako
Ponekad se pitam kako je moguće da jedna osoba ostane toliko dugo u nama, čak i kada odavno više nije deo našeg svakodnevnog života. Prošlo je više od petnaest godina od kada sam poslednji put videla svoju prvu ljubav, a ipak, kada mi se danas javi porukom, nešto u meni na trenutak zaigra i na
Kao vuk bez čopora. Kao ptica slomljenih krila. Od ljubavi i samoće sve umire. Ne traži me jer me nećeš naći. Budi srećan. Sijaj poput zvezde na nebu a za mene ne brini. Poput latica ruže koje vetar nosi nestaću. Zauvek. Lepo je kada na tebe pomislim. Kada maštam da i ti osećaš isto. Da
Buđenje u 3 ujutro nije bila novost. Odlučila sam da ću ostati ležati misleći o neutralnom temama. Nije mi potpunosti pomoglo, pa sam pustila podcast koji me brzo vratio u san. Ne, nije podcast bio dosadan, ali u 4 ujutro je bilo vrijeme za spavanje. Trznule su me reklame, koje sam ubrzo ugasila, ali vraćajući
Mesto koje ne postoji, a ipak leči Postoje mesta koja ne pripadaju geografiji, već unutrašnjim predelima čoveka. Mesta koja se ne grade od kamena, niti se ruše vetrom, već nastaju onda kada se duša umori od dugog lutanja i prestane da traži ono što je oduvek nosila u sebi. Takva mesta ne otkrivaju putnici. Otkriva
Ivan Dimitrijević je već izvesno vreme primećivao da nešto nije u redu. Isprva je to pripisivao premoru, padu koncentracije, povremenoj neispavanosti, ali vremenom je morao da prizna sebi da je to počelo češće da se dešava, a on je sve veštije smišljao izgovore. Tog jutra pred početak zime je konačno priznao sebi da nešto
22.37večeras radio svira najtužniju pesmukad umre ljubavkao da zna da ti i ja već nekoliko večeri zaredomsedimo bez tonadok imam osećaj da se iz minuta u minut svaki stih pojačava sambez naše volje kao da zna da mi već nekoliko večeri zaredom vodimo računa da se slučajno ne okrznemo prstimadok uzimamo daljinski da promenimo kanalkada
Putovanje u Černobil… Putovanje, koje nije iskusila zbog mentalnog zdravlja porodice, jer i ptice na grani znaju da je to opasno. O Hirošimi da i ne govorimo. Znali su to i prije serije, jer su gledali na TV-u dok je imao samo još 2 ili 3 dostupna kanala. Ali, sjećala se da su
Nekada sam se glasno smejala. Bila sam ona žena koja u prostoriju unosi svetlo, koja veruje ljudima i raduje se svakom novom danu. A onda sam u jednom danu, u jednoj sekundi, izgovorila to sudbonosno „da“. Tada sam mislila da biram zajedničku sreću, a zapravo sam, potpuno nesvesno, potpisala sopstveni nestanak. Godine pored pogrešnog čoveka
Могу ли рећи још понешто што речено није, док тражим далеко и дубоко? Пловим у одсјају беспрекорног дана и звезданој ноћи, а могао бих тако довека, докле год даљине досежу. Не зна им се крај, а почетак је уздах мира, па се питам: познаје ли границе? Не, не, не могу рећи, но душа зна
