22.37večeras radio svira najtužniju pesmukad umre ljubavkao da zna da ti i ja već nekoliko večeri zaredomsedimo bez tonadok imam osećaj da se iz minuta u minut svaki stih pojačava sambez naše volje kao da zna da mi već nekoliko večeri zaredom vodimo računa da se slučajno ne okrznemo prstimadok uzimamo daljinski da promenimo kanalkada […]
Ivan Dimitrijević je već izvesno vreme primećivao da nešto nije u redu. Isprva je to pripisivao premoru, padu koncentracije, povremenoj neispavanosti, ali vremenom je morao da prizna sebi da je to počelo češće da se dešava, a on je sve veštije smišljao izgovore. Tog jutra pred početak zime je konačno priznao sebi da nešto
Sigurno nije bilo prvo sjećanje, ali jeste najupečatljivije. Datira prije par decenija, kada je samostalan ostanak djece kući bio prirodan. Bio je čak i nagrada djetetu, iako je uključivao dosta obaveza poput uređivanja stana, kupovine, spremanja za školu i pratećih zadataka. Predavanje ključa djetetu je bila svojevrsna inicijacija i dokaz povjerenja u sposobnosti djeteta. Tako
Мој отац је провео животшетајући једном истом улицом,горе-доле, сваки дан.За њега није имало никаквог смисла обилазити друге улице и места. Ишао је другде само када мора. Годинама размишљамо улици мог оца,на којој га већ одавно нема.И прођем њом увек само због њега,знам да би волео да ме види ту. И помислим тада – како си
Pripovetka “Kalibracija” je objavljena u zbirci priča Marsonic 29. 1. poglavlje Lidija Bolnica je funkcionisala kao isprazan mehanizam u kojem je čovek iz dana u dan postajao sve manje potreban. Učmala svakodnevica se odvijala unutar utilitarne arhitekture, a vreme se merilo ciklusima pročišćavanja vazduha oštrim, sterilnim mirisima koji otčepljuju sinuse. Prislonila sam dlan na hladnu
I U svetu bez jednog Džejsona¹ Leže zaboravljena tri daha Svaki ječi na svoj način I ni jedan od njih ne ostavlja više trag Možda u vidu zaboravljene otpusne liste Iscepano-požutelih ivica na tavanu Možda u obliku nasumično generisanih brojeva Na plastici istekle zdravstvene knjižice Možda je jedan od njih Pacijent 3 U nekom
Zurila je ne trepćući u ekran nekoliko trenutaka. Među mejlovima koje je otvorila bio je poziv za gostovanje iz kulturnog centra u Andrejevom gradu. Pristala je pre nego što je uopšte promislila o tome. Iako je potajno u njoj tinjala želja da se to desi sve ove godine, trenutak je došao neočekivano i zatekao
Od onoga dana kada je kao nevesta ušla u kuću Rajića, Tomanija je svako vece pred mrak bacala šaku soli preko praga. Iako u novom domu, ostala je verna ritualu nasleđenom od majke. Nova kuća, nova pravila. Nikada nije dozvolila da je od toga odvrate, uprkos čuđenju i ismevanju svekrve Zore koja je tražila
Voli me, zagrli kao Mesec usnuli nebo. Budi tu, kao uvala moru, dok iza plime ostaje reč svetla kojom te obasipam. Voli me polako, nežno i glasno, sigurno i jasno osvani u mojoj duši, na njoj uveče zaspi. Voli me zbog svega što još nisam, zbog onog što jesam i što mogu biti
1. poglavlje POSLEDNJI SVEDOK “Godine prolaze, al’ krivica ne.” Poglavlje Prvo Pogled iz daleka Novembar u Novom Sadu nema boju. Samo vlagu. Magla je tog jutra legla nisko nad Dunavom, kao da je neko pokušao da prekrije grad tankim slojem zaborava. Mostovi su se nazirali tek u obrisima. Petrovaradinska tvrđava je izgledala kao senka
Dva čoveka ili dve žene slika mi je mutna otvorena za interpretaciju čitaoca – dve _____ hodaju ka ničijoj zemlji da se rukuju i sklope mir. Nose u rukama cveće zeleno da seća na omiljenu boju svoje prve ljubavi snove i planove nekog drugog života drugi nosi cveće ubrano u polju da seća na detinjstvo
Priča je prvobitno objavljena na blogu „Pisac u pokušaju”. *** U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona, a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko da su u prodavnicu mogle ući dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta. Momak
