Samo za hrabre

17. poglavlje

Jedna narandža na stolu
tvoja haljina na podu
ti u mojoj postelji

Dodirni moje usne mrakom
snagom leptirovih krila
za laku noć

-Šta ostaje, Kerber (1984)

,,Dubravka je u pravu kada kaže da će ti tvoja iskrenost nekada doći glave”, rekla je Bojana Mićanović, jedan od najboljih kliničkih psihologa koje poznajem i čije izveštaje uvek čitam sa potpunom pažnjom od početka do kraja. Ta žena nikada ne promašuje. ,,Ali danas nije taj dan”, dodala je sa osmehom.

Odlučila sam da poslušam Bojana i ispričam kolegama o svom odnosu sa Stefanom, da budem iskrena i ništa ne sakrijem.

,,Bojan je dobro primetio – Aleksandra se zaista vezala za tebe. Pričala mi je o tebi. Uz tebe je naučila da nije sramota biti slab i ranjiv. Konačno je sa nekim mogla da bude ono što jeste, pa joj je to značilo. Mislim da treba da sačekaš da izađe iz bolnice i polako se vrati u svoju rutinu, a onda da joj ti i Stefan kažete šta imate. Neka sada bude fokusirana na svoj oporavak i na ponovno zbližavanje sa bebom. Da vidi da ume da se stara o bebi i da je dobra majka. Ako joj pokažeš da ćeš biti tu i kad ona izađe iz bolnice, može se previše osloniti na tebe i postati pasivna.”

,,Da, tako sam i ja razmišljala. Grize me savest što joj nisam rekla da sam pomagala Stefanu da brine o njenom detetu.”

,,Našla si se u nezgodnoj poziciji. Njega si poznavala, nju ne, a beba je bila posrednik. Nezgodno je, verujem ti. Polako sada sa tim, neka se ona prvo oporavi, da to ne bude još jedna nova stvar na koju treba da se adaptira. Postoji mogućnost da će to veoma lepo prihvatiti, a možda će misliti i da si bila dobra prema njoj da bi se dodvorila Stefanu.”

,,Stefan i ja… Naš odnos je bio čudan još kada smo se upoznali, dopali smo se jedno drugome, ali se sve desilo tako brzo i onda…”

,,Jasno mi je, ne možemo sve da kontrolišemo. Zato je najbolje da sačekaš još malo kada si već do sada čekala i kada dođe vreme reći ćete joj to pažljivo, u zavisnosti od situacije.”

,,Bojana, jesam li uradila nešto pogrešno?”

Ona je izdahnula. ,,To da li je nešto pogrešno ili ne nekada ne možemo da dokučimo i kada gledamo stvari iz mnogo uglova. Ako mene pitaš, nisi uradila ništa neetično, Anamaria. Stefan je u tvoj život došao pre Aleksandrinog dolaska u bolnicu, a ti si sve vreme birala da budeš uz nju, ne zato što si morala, nego zato što si osećala da treba. Znam da bi ti bilo lakše da si sve rekla odmah, ali činjenica da razmišljaš o tome sada samo govori koliko ti je stalo — i to se računa, više nego misliš. Svemu pristupaš čistog srca, zato te kolege i zezaju da ćeš jednom zbog toga izvući deblji kraj, možda privatno već i jesi.” O da, u mnogim situacijama, pomislila sam. ,,Čak i da si u svemu tome negde pogrešila, sve vreme si se trudila da postupaš što je ispravnije moguće. Namera je veoma važna, a tvoja je bila najbolja.”

,,Hvala ti, mnogo ti hvala.”

,,Sve će biti u redu, polako samo. Ti si još uvek na početku, učiš o svemu, trudiš se, pristupaš i ljudski i profesionalno. Koliko je teško raditi ovde, to samo mi znamo, ali postoji nešto što nas …vuče.”

***

Odvezla sam Bojanu kući nakon posla, a onda produžila da odnesem Kris nešto što sam obećala da ću joj kupiti. Nakon toga sam svratila do stana da se malo odmorim i nahranim Čupku. Da mi je neko rekao da ću se toliko vezati za to mače koje sam pronašla na parkingu bolnice, ne bih mu verovala. Nikada nisam volela mačke, sve dok nisam udomila Čupku.

Stefan mi nije odgovorio na poruku i već sam se pitala da li se zaista toliko naljutio. Da li sam ga izgubila i pre nego što sam ga dobila?

,,Onda je lagao kada je rekao da ne odustaje lako”, rekla sam samoj sebi u autu dok sam se vozila ka njegovoj kući.

Parkirala sam se ispred kapije. Videla sam da je otključana, pa sam ušla u dvorište. Gledala sam u letnjikovac sa ljuljaškom koji me je očaravo kad god bih prošla ovuda.

Stala sam ispred vrata i pozvonila. Stefan nije otvarao. Ponovo sam pozvonila, pa sam pokušala da otvorim, ali bilo je zaključano.

Scenario sa jezera se ponovio, pomislila sam, osećajući kako me nešto steže u grudima.

Odmahnula sam glavom. Povezujem dve situacije koje nemaju veze jedna sa drugom. Možda je samo izašao na kratko. A možda je i nestao kao prošli put, mozak me je zlobno začikavao.

Pogledala sam u nebo. ,,Mislim da sam dovoljno lekcija naučila. Možda je vreme da me pustiš da budem malo srećna?” Gledala sam gore kao da očekujem odgovor, ali čuli su se samo slabašan saobraćaj, vrane koje su domaćini u ovom gradu i fijuk prohladnog vetra koji govori da dolazi jesen. ,,Znam, tvoja je zadnja.”

Vratila sam se do auta, stajala ispred kapije još neko vreme, pa sam konačno krenula. Vozila sam se ka kući, a onda sam se predomislila i okrenula na kružnom toku. Ne želim da idem kući bez odgovora. Ako nije kod kuće, možda je tamo gde se najbolje oseća.

Vozila sam se ka izlazu iz Niša, ka mesu gde trava prelazi u pistu i gde avioni podsećaju da sloboda postoji samo na nebu, ali nebo je malo za sve.*

Dovezla sam se do Skybound-a. Svi avioni su bili prizmljeni i nijedan čovek nije narušavao mir između zemlje i metalnih ptica.

Osvrtala sam se oko sebe kako bih ugledala Stefana ili nekog drugog instruktora, ali nije bilo nikoga.

Kosa mi se razletela od vetra, šibajući me po licu. Skinula sam naočare jer je sunce već zašlo. Stala sam ispred hangara, koji je Stefanu i garaža i učionica i mesto za odmor. Dopala mi se ta njegova jednostavnost.

Iza poluotvorenih vrata čuli su se glasovi. Prepoznala sa Stefanov. Drugi nisam.

Čulo se ubrzano disanje i isprekidan ženski glas je mumlao nešto nerazgovetno.

Ušla sam unutra.

Stefan je bio sam u hangaru. Držao je krpu prljavu od ulja motora i nosio je belu majicu koja mu je stajala u ormariću u hangaru. Isticala mu je sve mišiće i podsećala me koliko je zapravo zgodan. Pričao je sa nekim na videopozivu. Po glasu bih rekla da je neka mlađa devojka. Disala je ubrzano i govorila veoma uznemireno… kao da je usred napada panike. Zbunila sam se. Samo sam stajala u mestu i slušala.

,,Diši polako. Sećaš se šta kaže mama – ubrzano disanje te samo više uvodi u napad panike. Polako, tu sam”, govorio je smireno, iako uopšte nije delovao smireno. Nije ni primetio da sam ušla. Bio je usredsređen na telefon. ,,Sećaš se kako letimo. Ti si moj kopilot. Ne mogu bez tebe da sletim, okej? Poštujemo proceduru, dišemo zajedno. Udahni polako kroz nos, četiri sekunde. Možeš ti to. Jedan… dva… tri… četiri… Bravo.” Nesvesno sam se prilagodila ritmu disanja kojim je pokušavao da umiri osobu preko puta. Čuo se tresak, izgleda da joj je ispao telefon. ,,U redu je, Mici. Uzmi telefon nazad. Drži ga. Tako. Sjajno. Sad… hajde da probamo opet zajedno. Samo probaj opet. Udah. Zadrži dah na četiri. Tako… sad polako izdahni kroz usta… kao da gasiš svećicu. Duuugo.”

Priča sa Milicom – njegovom sestrom. Ona je usred napada panike. Želela sam da pritrčim da mu pomognem da je smiri, ali nešto mi je govorilo kao da je kroz ovo prošao mnogo puta. Nisam se usudila da se pomaknem.

,,Plašim se”, čulo se jecanje sa druge strane.

,,Nemaš čega da se plašiš, Mici. Napad panike te laže, sećaš se? Znaš da ga mama naziva lažovom. Kaže ti da si u opasnosti, a nisi. Telo ti vrišti, ali ti sada komanduješ. Ti si pilot.”

,,Dobro”, čulo se nesigurno, a onda se ponovio usporen ritam disanja, koji se koristio i u psihoterapiji za smanjivanje anksioznosti.

Ne znam koliko sam dugo tu stajala, ali Milica je disala, plakala, pa se smirivala, sela na krevet, popila malo vode i posle nekog vremena zučala je bolje. Ja sam sve vreme stajala mirno, slušajući Stefana kako je vodi kroz ovo i smiruje, kao iskusni terapeut.

,,Doašo je neko”, rekla je. ,,Sigurno je mama. Idem da vidim.”

,,Sigurno si bolje?”

,,Da, sada jesam. Morala sam da te zovem.”

,,Naravno da ćeš da me zoveš. U bilo koje doba dana i noći. I znaš šta? Ponosan sam na tebe.”

,,Hoću da dođem tamo, Stefane.” Njen glas mi je stvorio knedlu u grlu. Zvučala je gotovo molećivo. ,,Ne želim više da budem ovde. Želim da budem u Srbiji sa tobom.”

,,Dobro, polako. Sve ćemo se dogovoriti kada dođem.”

,,Kad ćeš da dođeš?”

,,Uskoro, dušo. Ne brini se.”

,,Dobro. Idem da vidim je l’ je to mama došla.”

,,Dobro, čuvaj se. Ljubim te.”

Prekinuo je i izdahnuo sa olakšanjem. Krenula sam da ga pozovem i dam mu do znanja da sam tu, ali on se već okrenuo i poskočio od iznenađenja.

,,Izvini”, brzo sam rekla i prišla mu. ,,Uplašila sam te.”

,,Anamaria”, rekao je ošamućeno. ,,Ti…Koliko si dugo ovde?”

,,Nisam se usuđivala da vas prekinem.”

Sručio se na stolicu pored stola natrpanim alatom.

,,Je l’ je ovo Milica?” Klimnuo je polako. ,,Ima napade panike?”

,,Da… Ima astmu. Jednom je zaboravila pumpicu i otišla u školu bez nje. Umorila se na fizičkom i počela je teže da diše. Onda je videla da nije ponela pumpicu. Umalo se ugušila. Mnogo smo se uplašili tada. I od tog dana kad god počne teže da diše, ili se umori, ona se uplaši da će ponovo ući u to stanje i počne ubrzano da diše, uspaniči se…”

,,I počela je samu sebe da uvodi u napad panike?”

,,Da. Ranije bi odmah posezala za pumpicom čim se to desi, ali onda je počela da se plaši da će se ugušiti, da će umreti, kao i kod svakog napada panike. Postalo je samo gore. Ide na psihoterapiju, ali nekako mi se čini da nije srećna.”

Tačno sam znala šta joj se dešava. Progresovanje napada panike u ovoj situaciji bilo je sasvim očigledno. Telo je ubedilo sebe da su umor i teško disanje potencijalna opasnost. Hiperventilacijom Milica samu sebe uvodi u napade panike kada god se uplaši da će joj se ponovo dogoditi isto, a pumpicu više ne nosi primarno zbog astme, nego je to jedan vid osiguravajućeg ponašanja. Osećala sam se kao da je moje znanje beskorisno pred Stefanom, da ne mogu da uradim ništa da mu pomognem ili olakšam. Psiholozi su mu sve već sigurno rekli i sve je i te kako znao. Ovde ne treba da postupam kao lekar, već kao čovek.

,,Želi da bude sa tobom ovde?”, pitala sam.

,,Teško je podnela kada sam otišao. Nikada se nije odvajala od mene, pa ne znam da li je to zaista želja da živi ovde, ili da bude sa mnom.”

,,O, Bože, baš mi je žao.” Nesigurno sam mu prišla. Dodirnula sam ga nežno po obrazu. ,,Možda i ona želi mirniji život ovde. Život u Americi je veoma brz, ona je mlada osoba koja traži svoje mesto u svetu. Nekada sve bude veoma preplavljujuće. Ovaj svet je preplavljujuć i predisponira nas za anskioznost, napade panike i ostala sranja. Ne možemo da živimo više normalno, sporo…”

,,Razgovaraću sa njom kad je vidim, čini mi se kao da je i dalje ljuta što sam otišao.” Osetila sam krivicu u njegovom glasu. Uzeo me je za ruku i polako me privukao kod sebe u krilo. ,,Ostao sam nakon što je Danijel poginuo, da pomognem Aleksandri koliko mogu. I nije samo to u pitanju. Nisam više mogao da izdržim, morao sam malo da se sklonim. Trebala mi je promena. Osećao sam se kao da živim jedan te isti dan iznova i iznova.”

,,Stefane, nije sebično uraditi nešto za sebe. Za ljude poput nas nije baš lako to prihvatiti, ali ne možemo uvek biti heroji koji spašavaju stvari i drže sve pod kontrolom. Nekada i nama treba odmor od svega.”

Zagrlila sam ga i prislonila mu glavu uz svoje grudi.

,,Prljav sam”, prigušeno je rekao.

,,Znam”, nasmejala sam se. ,,Hej, pričaćeš sa njom kada odemo u Ameriku.”

Podigao je glavu. ,,Kada odemo?”

,,Nisi video moju poruku?”

,,Ne, ceo dan sam proveo ovde radeći da skrenem misli. Javio sam se tek kada me je Milica zvala nekoliko puta.”

,,Izvini zbog onog jutros.”

,,Rekao sam ti da nema potrebe da mi se izvinjavaš, u redu je.”

,,Čim si se zatvorio ovde ceo dan ne čini mi se baš da te nije briga.”

,,Nisam rekao da me nije briga, nego da razumem.”

,,Pa, razumem i ja tebe i vidim da se trudiš.”

,,Veoma”, nasmešio se. ,,Nije lako voleti nekoga ko nije bio voljen kako zaslužuje, ali to je i privilegija. Omogućava mi da ti pokažem sve one divne stvari koje život čine lepim. Da ti se najlepše stvari prvi put dogode sa mnom. Znam da je jače od tebe, ali pusti me. Pusti da ti priđem. Spusti gard. Samo ga spusti.“

Stavio je ruke na moja bedra. Ruke su mi omilatevele uz telo. Usta su mi bila suva.

U tom trenutku dok me je ubeđivao da sklonim oklop koji sam nesvesno obukla, nije ni bio svestan da sam danas u bolnici, dok sam gledala čoveka koji je sušta suprotnost njemu, rešila da mu se prepustim u potpunosti, upijem svu ljubav i sigurnost koju može da mi pruži. Dopustim sebi da osetim sve ono za čim sam čeznula.

Bilo je nečeg privlačnog u tom mirisu ulja i starog metala, u hangaru gde smo bili zatvoreni i odsečeni od svih. Bili smo tu samo Stefan i ja, ljubeći se gladno i čežnjivo.

Njegov dah bio je topao na mom vratu, a tišina između nas bila je najnežniji jezik koji sam ikada čula. Kada je spustio ruku niz moj leđa, polako, nešto se u meni pomerilo. U stomaku, u grudima, u koži. Nije bilo naglo. Bilo je… smireno. Prisno. Kao povratak.

„Ovde si počela da mi se dešavaš,“ rekao je. ,,Kada si prvi put došla sa mnom ovde, gledao sam te kako pričaš, kako se smeješ i samo sam razmišljao kako bih voleo da si moja. Da te gledam takvu svaki dan.”

Te reči su me presekle. Ne zato što su bile grandiozne, već što su bile istinite. Osetila sam kako mi se grlo steže, ali nisam želela da se zaštitim, da pobegnem u razum.

Kada me poljubio, kao da mi je vratio dah koji nisam ni znala da sam zadržavala. Bio je to poljubac bez žurbe. Samo potvrda da postojimo, tu, sada.

Njegove ruke su mi otkopčavale košulju pažljivo, bez požude koja guta, već s nekom čudnom nežnošću koja mi je lomila kolena. Nije bio u pitanju samo dodir, već i poverenje da se u potpunosti ogolim pred njim. Ne samo da skinem odeću, nego i one slojeve koje niko ne dodiruje – nesigurnost i strah.

Oslonila sam čelo o njegovo. Srce mi je tuklo brzo, ali nisam želela da se zaustavim.

Kada su mi se grudi naslonile na njegove, osećala sam blizinu, toplinu, a njegove tople ruke na mojim leđima ulivale su mi sigurnost. U grlu mi se skupljala knedla, kao da ću svakog trenutka zaplakatai od nagomilanih emocija. I jedan uzdah mi je pobegao, kao priznanje.

Bila sam svesna svakog pokreta. Kako mi usnama dodiruje rame. Kako mi prstima iscrtava liniju kičme. Kako me drži kao da se plaši da ću nestati.

I u meni je nešto popustilo. Neka tvrda, stara koža je otpala, tiho, neprimetno. Sa njim sam bila u potpunosti Ja. Prvi put posle dugo vremena, osećala sam se viđeno, voljeno. Osećala sam se kao žena.

Njegov obraz je bio uz moj, a dah koji smo delili bio je isprekidan. Ruke su mu i dalje bile na meni, ne istraživačke, već zaštitničke. Kao da me svojim dlanovima može sačuvati od svega što me je bolelo.

Uspela sam da mu šapnem, skoro nečujno: „Samo budi tu i budi takav kakav jesi.“
Osetila sam kako mu se mišići napinju, kao da ga te reči dotiču dublje nego što mogu da primetim.

Nismo jurili jedan kroz drugog kao begunci. Nismo bežali. Ovaj put smo se zadržavali. Na koži, na pogledu, na svakom dodiru koji je bio više govor nego pokret.

Prstima mi je sklonio pramen kose s lica i pogledao me kao da pokušava da zapamti svaki moj deo. I ja sam njega gledala tako – kao da tek sada shvatam ko je. Bilo je to najintimnije što sam ikada doživela.

Zatvorila sam oči. Nisam bila sigurna da li ću zaplakati ili se nasmejati. Možda i jedno i drugo. I kad otvorila oči, on je i dalje bio tu. Nije nestao. Nije se sklonio. Gledao me je kao da zna. Kao da me prepoznaje.

Dugo smo ležali zagrljeni na ćebetu koje je Stefan iskopao negde u ormariću, obavijeni tišinom koja nije tražila reči. U toj tišini bila sam cela. I bila sam s njim.

Mi smo kao dva ratna veterana – umorni, povređeni, iscrpljeni. Ipak, više nego ikad spremni da volimo. Željni ljubavi. One prave. One istinske. One koja greje telo i dušu, a ne one od koje zebu kosti.

*naslov i stihovi pesme Nebo je malo za sve grupe Kerber