Samo za hrabre

21. poglavlje

Na tren do jutra u najdubljem snu
ti dodjes tiho i bez reci stanes tu
gledas me i kao dim
ti nestanes a ja se probudim

-Bestraga sve, Kerber (2021)

Dubravka me je zamišljeno gledala i držala u ruci šolju kafe. Bojan je sedeo pored mene kao da se podsvesno sprema da mi glumi advokata, a preko puta nas sedeo je Cvejanović i proučavao me.

„Kad bi nekima ostao taj početni entuzijazam za poštovanje etičkih načela“, rekao je Cvejanović.

„Osećam se kao da sam upropastila jedan život.“

„Spusti loptu, Plemićka. Ne možeš odgovornost za sve nevolje na ovom svetu da svališ na sebe. Kog god psihoterapeuta da pitaš, svaki je imao barem jednog depresivnog pacijenta koji se vezao za njega, a onda prekid terapije doživeo kao napuštanje.“

„Znam, ali ovo nije ista situacija.“

„Na kraju krajeva, postojao je samo jedan bezgrešan na ovom svetu. Znamo da si perfekcionista i da se trudiš da budeš što ispravnija i pravednija, da ne budeš pogrešno shvaćena, da što više pomogneš… ali neke stvari se dešavaju izvan naše kontrole. Ono što jeste istina je da, samim tim što si odlagala da joj objasniš situaciju, morala si da prihvatiš rizik da će saznati od nekog drugog.“

„Za to si u pravu“, rekla je Dubravka. „Anamarija, ti si dala sve od sebe. Bila si iskrena sa nama i to cenimo. Višestruki odnosi su nekada neizbežni, pogotovo u manjoj sredini — a ovo je mali grad. Mnogo puta smo videli u bolnici nekoga koga znamo, mnogo puta su nas najbliži zamolili da pomognemo nekome. Ne možemo tek tako ljude pustiti niz vodu. Nekada se treba zapitati da li možda takav odnos ima i više koristi nego štete. Za nju je razgovor sa tobom bio lekovit i bila si joj oslonac… ali nisi mogla da predvidiš šta će se desiti kada si upoznala tog momka na odmoru…“

„Plemićka, šta si uradila nakon što si saznala da su joj rekli?“, pitao je Cvejanović.

Izdahnula sam. „Nisam insistirala da pričam sa njom jer je rekla da ne želi da me vidi, ali sam i Stefanu rekla da je možda bolje da se raziđemo na neko vreme.“

Dubravka i Cvejanović su razmenili poglede.

Cvejanović je izdahnuo i slegnuo ramenima. „Uradila si sve što si mogla. Stavila si nju ispred sebe. Koliko god da smo humani i težimo da pomognemo, mnogi ne bi.“

***

„Uvek stavljaš druge ispred sebe!“, viknula je Kris iznervirano. „Ti si kreten! Šta si to uradila?“

Stefan me je zvao celo jutro, ali mu se nisam javljala. Iako nisam htela sebi da priznam, plašila sam se susreta sa Dubravkom i ostalim kolegama. Svašta mi je prošlo kroz glavu — od osude do etičke komisije.

Možda je Cvejanović zaista bio u pravu da su moje neiskustvo i perfekcionizam doprineli tome kako se osećam.

Napisala sam Stefanu da je i meni mnogo teško, ali da mora da me pusti na neko vreme dok se situacija ne smiri.

Sada, dok slušam Kristinu, zaista se pitam — da li sam kreten? Kukavica koja ne želi da preuzme rizik zbog svoje sreće?

„Kris, strašno me grize savest.“

„Za šta? Pomogla si joj, bila tu za nju, nisi ostvarila nikakav bliži odnos baš zbog Stefana. I onda si raskinula vezu sa čovekom kom je bilo istinski stalo do tebe jer je neka ljubomorna ćurka, isto ko Ivan, kasno shvatila šta je uradila pa joj dunulo da traži to nazad, kao da joj pripada prirodno!“

„Slažem se sa tobom, ali način na koji je to uradila je samo bila šibica u Aleksandrinoj osetljivoj glavi.“

„To je isključivo njena sramota što leči komplekse preko svoje drugarice. Tebi je njeno zdravlje važnije nego njenoj drugarici, hej!“ Izdahnula je i sručila se na kauč. „Izvini što vičem, ali žao mi je da ti uvek izvučeš najdeblji kraj. Šta je sa tvojom srećom? Sad ćeš sve to da napustiš zbog griže savesti za nešto za šta nisi kriva.“

„Znam, Kris…“ Ostatak rečenice zastao mi je u grlu kada sam zaplakala.

Privukla me je u zagrljaj i naslonila mi glavu na njeno rame.

Plakala sam tiho, shvativši zaista da sam uradila nešto što je povredilo i Stefana i mene. Nisam znala gde je naše mesto u ovoj priči – da li smo krivci, kolateralna šteta, saučesnici… ili možda žrtve? Iako sebe nikada nisam želela tako da nazovem.

I da li sam zaista presudila onome što smo Stefan i ja mogli da imamo — samo zbog preteranog osećaja odgovornosti?

Znam samo da mi Stefan već nedostaje i da je pomisao na rastanak isuviše bolna. Bolelo me je sve. Svaki momenat na jezeru, svaki doručak na tremu, razgovori pored vode. Bolelo me je ono što je počelo pre svega ovoga. Bolela me je naša prva vožnja motorom, prvi let, prvo putovanje u Ameriku, gde smo čak i stidljivo pomenuli budućnost.

Sve mi je pritiskalo grudi i uvlačilo mi se pod kožu.

Ne želim da bude ovako. Želim ga pored sebe. Ne želim da zamišljam nijedno jutro bez njega, ni jedan dan bez njegovog nežnog glasa dok izgovara moje ime, njegovog poljupca, zagrljaja, njegovih šala…

Neko je pozvonio na vratima. Pridigla sam se sa kauča, a nada se promolila iz mraka.

Stefan — bila je moja prva misao.

Kada sam otvorila, ugledala sam Bojana na vratima.

Blago sam mu se nasmešila. „Ćao, Boki.“

„Ćaos. Došao sam da vidim kako si? Mogu da uđem?“

„Naravno.“

Ušao je unutra i pozdravio se sa Kristinom.

„Hoćeš kafu, ili…“

„Ne, ne muči se. Došao sam da te vidim. Delovala si iscrpljeno posle sastanka.“

Izdahnula sam. „Malo jesam.“

„Hajde, skuvaću nam ja kafu, meni bi baš prijala“, rekla je Kris i povukla se u kuhinju.

„O, ti dobri, mali čoveče“, izdahnuo je Bojan i okrenuo se prema meni, naslonivši podlaktice na kolena. „Znaš i sama da ne bi ni došlo do današnjeg razgovora da neko stvarno misli da si prekršila etiku. Nije sve crno-belo i oni su toga svesni.“

Ćutala sam, a on je nastavio:

„Ne postoji osnova ni za prijavu, ni za komisiju. Nisi postupila neetično. I nisi zloupotrebila nikakav odnos. Nisi želela da sakriješ istinu — čekala si pravi trenutak da je ne preplaviš informacijama. Nisi manipulisala. Naprotiv — povukla si se čim si osetila da može doći do konflikta. Čak si i vezu stavila na čekanje zbog nje.“

Osetila sam kako mi se grlo steže.

„Problem je što ti nije dovoljno da budeš ispravna, jer ti ne meriš stvari kao ostali ljudi. Ti želiš da nijedno ljudsko biće ne pati zbog tebe, ni najmanje. I to je plemenito, ali i nemoguće.“

Okrenula sam glavu ka njemu. Glas mi je bio tih. „Ali zar nije naš deo posla da uradimo sve da ne nanesemo štetu?“

„Jeste. I ti jesi, ali nije tvoj deo posla da postaneš žrtva sopstvene savesti.“ Zastao je i dodao pažljivo: „Ti nisi odgovorna za to što je neko drugi odlučio da te povredi, ili za to što nisi mogla da predvidiš svaki scenario. Nećeš pomoći nikome time što ćeš se kazniti zbog nečega što nije tvoja krivica.“

Nasmejao se bez gorčine, više s nežnošću.

„Anamarija, ti si verovatno najetičnija osoba koju poznajem. Samo… ponekad bi trebalo da primeniš tu empatiju i na sebe.“ Zagrlio me je. „Ponosan sam na tebe. Ponosan sam što sam tvoj prijatelj i to se neće promeniti.“

„Hvala ti, Boki, najbolji si.“ Pogledala sam u Kristinu koja je donela šolje sa kafom. „Najbolji ste.“

***

-Stefan-

Po četvrti put sam izvadio i vratio nekoliko stvari u kofer. Seo sam pored kreveta i prešao dlanovima preko lica.

Nisam znao da li odlazim ili bežim.

Zvao sam Anamariju, ali se nije javljala. I onda poruka… Tiha, dostojanstvena, ali u toj tišini — bolna. Pisalo je da joj treba vreme. Da joj je teško.

Razmišljao sam — možda je najbolje da se povučem. Ne zato što odustajem, već da bih joj dao malo prostora. Da joj ne stvaram dodatni pritisak kad joj je već dovoljno teško.

Znam da se boji.

Bojazan zbog posla, griža savesti i osećaj da je loš čovek — iako nije. Znam da nije. Ja to znam svakim delom sebe.
Ali njoj to trenutno nije dovoljno. I zato ne mogu da insistiram da budem tu, čak ni ako bih najviše na svetu želeo da jesam.

Moji razlozi da ostanem uz nju možda su časni — želim da joj budem oslonac. Da budem neko na koga može da se osloni kad sumnja u sve. Ali… možda bi i to bilo sebično. Možda bi to za nju bio pritisak. Ne bih mogao da tek tako dignem ruke od svega, ona bi se pitala da li me povređuje svojom distancom, bojala bi se zbog posla…

Ne želim da se zbog mene oseća kao da mora da bira između ljubavi sa jedne strane i posla i etike sa druge.
Ne želim da se oseća kao da joj tražim bilo šta osim onoga što slobodno želi da mi da.

Zato sam počeo da se pakujem. Samo na neko vreme, da bih joj dao prostora.

Ali istina je… boli.

Ne zbog uvređene sujete, ne zato što nisam dobio ono što sam želeo.
Već zato što mislim da sam je našao. Da smo se našli.

Boli me pomisao da su svi naši trenuci možda postali prošlost.

Ne znam da li je ispravno što odlazim.
Možda jeste. A možda i grešim.
Možda bi trebalo da ostanem i ćutim dok ona prolazi kroz ovo. Da budem tu makar u tišini.

Izdahnuo sam. Dođe mi da oteram sve dođavola i odem sa njom u Ameriku, ili negde drugde, samo što dalje od svih.

Čuo sam ulazna vrata kako se otvaraju. Krenuo sam u hodnik, ali je Anamarija već ušla u sobu. Nasmešio sam se kada sma je video. Ali ona nije gledala u mene, već u moj otvoreni kofer.

Ironično se nasmejala i zavrtela glavom. ,,Ozbiljno? Ideš? To je bilo najpametnije što si smislio u ovoj situaciji?”

Njen glas bio je i ljut i ranjen.

,,Čekaj, mislio sam da je najbolje na neko vreme da odem, ne da pobegnem. Da se sklonim dok se malo…”

,,Najlakše je pobeći i ostaviti me samu da se nosim sa situacijom!”

,,Nisi mi se javljala, napisala si mi onda…”

,,Pa to nije bilo zato što mi nije stalo do tebe!”

,,Znam to! Ali ne mogu da ne poštujem tvoju odluku i teram te da budeš sa mnom po svaku cenu ako si na bilo koji način ugrožena.”

,,Ti si kukavica, Stefane!”

,,Čekaj…”

,,Ne. Idi. Tamo ti je lakše. Ovde moraš da se boriš.”

Okrenula se. Iako mi nije dala priliku da to vidim, primetio sam suze u njenim očima. Nisam želeo da plače zbog mene, obećao sam joj da nikada neće plakati zbog mene. Krenuo sam ja njoj, ali me je zaustavila.

,,Nemoj da mi prilaziš uopšte. Previše mi je svega!”

Izašla je i zalupila ulazna vrata za sobom. Seo sam na krevet i zaronio lice u šake.

Gurnuo sam besno kofer sa kreveta i sve stavri ispadoše iz njega. ,,U pičku materinu!”

Jovan me je pozvao i zamolio da mu pomognem u školi. Gurnuo sam kofer u stranu i potražio ključeve od auta.

Gde sam, dođavola, hteo da idem?

Dolazak ovde možda jeste bilo rešenje.
Ali ponovni odlazak — ne.
Ne u ovoj situaciji.

***

Zvao sam Anamariju nekoliko puta, ali nije se javljala. Ionako joj je trebalo vremena da se opusti, da počne da mi veruje. Da li je moguće da smo opet na početku?

Ukoliko tu šansu za novi početak uopšte opet dobijem.

Prošao sam pored Silvijine zgrade.

Mislim da nikada nisam više zažalio što sam se upustio u bilo šta sa njom. Ali tada… tada nije bila takva. To nije bila ista Silvija. Ili se samo trudila na početku da ne bude.

Vratio sam se i parkirao ispred zgrade.

Bila je zbunjena kada mi je otvorila vrata.

„Hej, otkud ti?“

„Pa, evo…“

Nasmešila se. „Dugo nisi dolazio. Uđi.“

Ušao sam u njen renoviran stan. Sve je bilo mnogo drugačije nego kad sam poslednji put bio ovde.

„Drago mi je što te vidim.“

Podsmehnuo sam se. „Ne bih baš rekao. Po svemu sudeći, opasno sam ti se zgadio.“

Spustila je pogled. „Ti meni ne možeš da se zgadiš, koliko god to htela.“

„A inače postoji debeo razlog za to. Ja sam tebe prevario… Ja sam rešio da ti upropastim ovo malo sreće što si ugrabila i pritom iskoristio Aleksandru za to…“

„Nisam iskoristila Aleksandru ni za šta.“

„Nisi? Samo si ocrnila i mene i Anamariju. Jesi li svesna u kakav si je položaj dovela?“

„Izletelo mi je, bila sam besna. I ne zameri mi, ali nije kao da mi je nešto stalo do nje i njenog položaja.“

„Klasika. Stalo ti je samo do sebe.“

„I do tebe.“

Odmahnuo sam glavom. „Da ti je stalo do mene, ne bi ovo uradila. Da ti je zaista stalo, prihvatila bi ono što si uradila i poželela mi sreću. A ti — kao da se uporno trudiš da me upropastiš otkad sam došao ovde.“

„Misliš da mi je lako? Stalno te gledam, stalno podsećam samu sebe na to šta sam uradila i na to da te više nemam. I najgore je što nećeš ni da me pogledaš, nego si se za najveću ironiju zacopao u doktorku iz ludnice!“

„Zloupotrebila si Aleksandru! Znaš kakav si joj haos napravila?! Bila je vezana za Anamariju. Anamarija joj je pomogla najviše od svih nas. Pomogla je Magdaleni, koja je bila okružena mnome — koji pojma nemam o čuvanju dece, tobom — koju sam svesno izbegavao jer me svaki tvoj pogled podseti na onog čudaka s interneta s kojim si se dopisivala, i hladnom, arogantnom babom. Anamarija ništa od toga nije morala, ali je pomogla. I ovako joj se svi kolektivno zahvaljujemo? Tako što si u svojoj priči od nje napravila kurvu koja naskače na rodbinu svojih pacijenata i ne mari ni za kakva pravila, zamalo si joj ugrozila posao. Mene si okarakterisala kao balavca i kretena koji iskoristi svaku priliku koja mu se pruži. Sve to čim je Aleksandra izašla iz bolnice!“

Ćutala je i gledala me besno, cvrenih obraza. Nije se usuđivala da bilo šta kaže.

,,Ćutiš? Sad umeš da ćutiš…”

„Nikada ne bih povredila Aleksandru”, rekla je. ,,Trebalo je prvenstveno vas dvoje da mislite šta radite. Vi ste ti koji su je zloupotrebili!“

Naravno. Nije vredelo. Nikakav razgovor sa njom nije vredeo. Ona je imala svoj rezime, njena priča je imala poentu u njenoj glavi i trebale su joj samo informacije koje će uklopiti u to. Ni za kakvu promenu nije bilo prostora.

Voleo sam Silviju. I patio sam za njom kada se sve ono desilo, koliko god da to nisam pokazivao.

Pitao sam se gde sam pogrešio, tražio krivca u sebi i pitao se — šta joj je pored mene falilo?

Tada sam shvatio da to hoće li neko ostati, nije stvar samo ljubavi koju im pružamo, već i onoga na šta su navikli.

Sumnjao sam da će mi se ponovo ukazati prilika da nekog volim i budem srećan sa nekim, sve dok se nije pojavila Anamarija.

Tada sam dobio nadu koju duže vreme nisam osetio.

„Neću da ti se pravdam. Nemam ništa od toga da se tebi pravdam“, rekao sam tiho. „Aleksandra je besna i na mene i na Anamariju, ali joj verovatno savest ne dozvoljava da me odbaci zajedno sa njom. I u haosu sam. I ne znam šta je s Anamarijom.“

Zbunjeno me je gledala.

„Ali, i uprkos svemu tome, šanse da ti se vratim su manje čak i od onoga što su nekad bile. Radije ću provesti život žaleći za onim što je moglo da bude s Anamarijom, nego živeti sa tobom“, rekao sam tiho. „Završila si ono što si počela pre nekoliko godina. Sad si me do kraja overila. Ostala si đubre do kraja.“

Okrenuo sam se i pošao ka vratima.

„Stefane…“ rekla je tiho.

Nisam se osvrnuo. Samo sam otvorio vrata, izašao i zatvorio ih za sobom.