Samo za hrabre

20. poglavlje

Kad ljubav izda sva vrata se zatvore

Proleće kasni, a oči ne govore

Jednom se ljubi a ti razvenčavaš sve

Prsten od želja bacaš u oblake

-Kad ljubav izda, Kerber (1986)

Posle nekoliko dana došlo je vreme da se vratimo u Niš. Dok smo pili kafu u dnevnoj sobi, priznala sam Stefanu koliko mi se zapravo ne ide kući.

„Ako me neko natera da se vratim ovde, to ćeš biti ti.”

„Teško da bi se ti sada odrekao svoje škole i ja svog radnog mesta.”

Zavrteo je glavom. „Nikad ne znaš šta nosi dan, šta noć. Nećemo zauvek biti mladi. Umorićemo se.”

Tada sam shvatila da je ovo prvi put da smo pričali o budućnosti. Došlo je nekako samo od sebe, ne nametnuto, ne usiljeno.

Milica je bila tužna što idemo, ali joj je Stefan obećao da ćemo uskoro ponovo doći, ili da će se potruditi da barem ona dođe za praznike ukoliko mi ne budemo mogli da dođemo u Čikago tada.

Ovih nekoliko dana će mi ostati u najlepšem sećanju. I zaista, jedva čekam da dođem ponovo u Čikago.

Marijana, Bratislav i Milica su nas ispratili na aerodromu. Marijana mi je pružila malu, roze kutiju.

„Ovo ti je od nas.”

„Stvarno nije bilo potrebe”, rekla sam postiđeno.

„Prvi put si naš gost. Nadamo se da ti je bilo lepo.”

„Jeste, zaista ste divni. Mnogo vam hvala.”

Zagrlila nas je. „Dođite opet ubrzo.”

***

Tek u avionu sam shvatila koliko sam zapravo umorna. Ubrzo sam zaspala naslonjena na Stefanovo rame.

Probudila sam se posle nekog vremena i videla ga da kucka nešto na mobilnom. Promumlala sam kako me boli vrat i namestila se udobnije.

„Čuo sam se s Aleksandrom. Izašla je iz bolnice.”

„Znam, izašla je kad smo mi krenuli u Ameriku.”

„Treba da odemo do nje.”

Klimnula sam polako. „Idi prvo ti, a onda ćemo otići zajedno. Treba da joj natenane sve ispričamo.”

„Mislim da će joj biti drago što te vidi.”

„Nadam se”, izdahnula sam.

***

–Pisac–

Stefan je parkirao motor ispred Aleksandrine i Danijelove kuće, koju nije posetio otkad je išao po Aleksandrine stvari za bolnicu, a potom po Magdalenine kada je bila kod njega.

Vrata mu je otvorila Aleksandra, sa Magdalenom u naručju. Magdalena se široko osmehnula ugledavši ga. Nedostaje mu. Neko vreme je bila deo njegove rutine i ostvarili su poseban odnos.

Aleksandra je izgledala fino. Malo umorno, ali Stefan je primetio da joj je lice vedrije, sa više boje, i činila mu se daleko svesnije nego kad ju je viđao u bolnici. Laknulo mu je što je vidi takvu.

„Ćao, Aleks.”

Nasmešila se. „Ćao, Stevo.”

Zagrlila ga je nežno, a Magdalena ga je posmatrala krupnim očima koje su govorile: hajde, uzmi me.

„Evo ga Stefan, vi ste se družili, čula sam.”

Stefan ju je polako uzeo iz Aleksandrinog naručja i ušli su zajedno u dnevnu sobu.

„Hoćeš kafu, Stevo?”

„Nemoj da se mučiš. Došao sam da vas vidim.”

Seo je na kauč i zadirkivao Magdalenu.

„Mnogo ti hvala što si brinuo o njoj. Mnogo ti hvala na svemu.”

„Mi smo porodica. Moramo da se držimo zajedno. Kako ti je sada?”

„Bolje. Mnogo bolje. Imam osećaj kao da se sve dešavalo mnogo davno. Javljam se kod psihologa u Zavodu i tako… Moram da budem bolje. Moram zbog nje.”

„Polako, ne požuruj se, uzmi vremena koliko ti treba. Mi smo svi tu da ti pomognemo. Nisi sama.”

Polako je klimnula. „Hvala ti. Bio si kod svojih?”

„Aha, bio sam da ih posetim kad mi se već ukazala prilika.” Promeškoljio se na kauču. „Treba da ti ispričam nešto.”

„Ako misliš na to da si se smuvao sa doktorkom Anamarijom – to znam.”

Ovo ga je sačekalo kao šamar. Zanemeo je na trenutak, a onda se dosetio odakle je to mogla da sazna.

„Znam i da ste išli zajedno u Čikago.”

Izdahnuo je i klimnuo, shvativši koliko mu je neprijatno da sastavi rečenicu, koliko je morao da nekoliko puta meri svaku reč pre nego što je izgovori. „Imala je kongres, a ja sam krenuo s njom”, odgovorio je.

„Super. Znaš kako kažu: dok jednom ne smrkne, drugom ne svane.”

Spustio je pogled. Magdalena se igrala sa njegovom šakom, a onda preusmerila pažnju na njegovu pločicu oko vrata.

„Aleksandra, ona je želela da dođe da te vidi, ali smo se dogovorili da prvo dođem ja i ispričam ti sve. Ne želimo da sve shvatiš pogrešno.”

Slegnula je ramenima. „Nema tu mnogo prostora za tumačenje. Upoznao si je, dopala ti se. Ti si se dopao njoj. Izgubila je glavu za tobom, isto kao Silvija. I eto, kud ćeš boljeg načina da ti se približi. Znaš, ne mogu na tebe da budem ljuta. Ne mogu. Toliko toga si uradio za nas. Ali ona… po prvi put sam mislila da me neko iskreno razume.” Čuo je da joj je glas podrhtavao. Bio je pun bola i izneverenog poverenja.

„Tako je i bilo, Aleksandra. Njen odnos prema tebi nije imao veze sa mnom.”

Magdalena se nezgodno meškoljila u njegovim rukama. Spavalo joj se. Stefan je veoma dobro poznavao sve njene signale.

„Izvini, Stefane, ali ne mogu da se pomirim sa tim da se neko naslađivao na račun moje muke i da je iskoristio moje stanje samo zbog sebe i svojih interesa.”

„Anamaria i ja se znamo od ranije… Ja nemam pojma o čemu ste vi pričale, ništa mi nije govorila. Držala se poverljivosti.”

„I verovatno je bila odlična u tome. Zato sam je i smatrala sigurnim mestom. Zato boli.”

„Znam da nije radila nikakvu terapiju sa tobom, niti išta slično. Ali njena podrška, sve što je radila, bilo je iskreno. Veruj mi.”

„Ja bih stvarno volela da ti verujem, Stefane. I moj odnos prema tebi se neće promeniti zbog svega što si uradi, ali ne znaš kroz šta sam prošla. I ne mogu da se pomirim s tim da je glumila lekara, podršku, da me razume, a da je zapravo… bila sa tobom. Mislila sam da joj je stalo do mene, a stalo joj je bilo isključivo do tebe.”

„I bilo je. Aleksandra, veruj mi.”

„Ona mi je bila svetla tačka. Prva osoba koja mi je rekla da nije sramota što sam slomljena. A zapravo — ništa od toga nije bilo stvarno. Samo još jedan čovek kome sam verovala i koji me je napustio.”

Stefan je ćutao, a Magdalena mu je tonula u naručju.

,,Ništa između nas nije krenulo tada. Znali smo se od ranije, upoznao sam je i dopala mi se još tada kada sam je video na odmoru i onda…Sve je krenulo mnogo ranije, nije to kako je Silvija rekla. Silvija je to pogrešno shvatila i prenela ti njemu perspektivu. Znaš kakva je situacija sa njom…”

„Nije ovde u pitanju Silvija, Stefane… Moj odnos prema tebi se neće promeniti nikada, ali nju ne želim da vidim ni u mojoj blizini ni u blizini mog deteta. Podseća me na to koliko sam bila naivna.” Stefan je želeo da kaže još nešto, ali ga je prekinula. „Izvini sad, moram da je uspavam.”

Uzela je Magdalenu iz njegovog naručja.

Dok je izlazio, učinilo mu se da ga Danijel sa slike na polici posmatra. Možda u tom pogledu nije bilo osude. Možda samo tišina. A možda je to sve što je ostalo.

***

Stefan i Anamaria sedeli su jedno pored drugog na kauču i bledo zurili u plafon. Anamaria je protrljala oči i izdahnula.

„Jesi li siguran da je Silvija to rekla?”

„Jesam. Aleksandra mi je to gotovo potvrdila.”

„Ali kako je znala da smo zajedno u Americi?”

„Video sam na aerodromu njene dve drugarice. Videle su i one nas.”

„One su joj sigurno rekle.” Sručila se nazad pored njega. „Ne mogu da verujem. Je l’ je svesna šta je uradila?”

„Silvija je njena prijateljica i voli je, ali si ti jedina u potpunosti znaš kroz šta prolazi Aleksandra i ljudi koji imaju isti problem, ti si je nadgledala sa ostalim lekarima, ti si je više puta videla u bolnici nego Silvija i ja i samo ti imaš pravu perspektivu. Silvija je videla da joj je bolje, odsekla taj period koji je iza nje i smatrala da sad može slobodno da iskaljuje svoje frustracije. Od svih nas ti si najviše pazila da je ne povrediš, to je činjenica.”

„A ispalo je da sam je najviše povredila.”

„Možda bi trebalo da porazgovaraš sa njom.”

„Rekla je da ne želi da me vidi. Moram da poštujem njenu odluku.”

„Pa šta ćemo onda?”

Izdahnula je. „Ono što moramo.”

Zastao je. „Ne misliš valjda…”

„Moramo malo da se razdvojimo, Stefane.” Zastala je, a onda tiho dodala: „Ako ostanem, možda neću moći da odem nikada. A ako odem sada, možda ćemo se još sresti kao dvoje koji nisu morali da gaze preko nekoga da bi bili srećni.”

„A ja? Zar je sebično nekada poželeti da ti budeš srećan?”

„Zavisi od konteksta. Ovde je možda i bilo.”

„Može da uspe.”

„Ali ne pod ovim uslovima. Ne ovako.”

„Znaš da bi želeo da ovo uspe.”

„Znam. I ja isto. Ali sada mora da stane.”

Čvrsto ju je zagrlio, opirajući se da je pusti, opirajući se pomisli da je ovo poslednji put da je grli. Nemoguće da mora da se završi ovako, nemoguće da je Bog to tako zamislio. Da to bude to od njihove priče za koju se činilo da će trajati, za koju se Stefan nadao da će trajati. Pokušala je da se pomeri, ali on joj nije dozvoljavao. Poljubio ju je, teško, mučno. Osetio je njene suze na usnama i još jače je stegao iz sebe, želeći da ili umre u ovom momentu ili se zamrzne u tom

trenutku večnosti i sačeka neka bolja vremena, jer nije bio spreman za ono što uskoro dolazi.