Samo za hrabre

11. poglavlje

Hteo bih da budem reka
izvor u tvojim očima
čuvar zvezda u tvojim
besanim noćima

Nek’ traje, dok traje
a posle nek’ zvona
zvone tužnima

Hteo bih, Kerber (1984)

Aleksandra i ja smo ušle u moj auto i krenule ka Nišu. Ona je neko vreme gledala kroz prozor, a ja sam pustila tihu muziku kako bi se opustila i kako joj ne bi bilo neprijatno. Primetila sam da je obučena u lep žuti kombinezon koji joj veoma lepo pristaje i uz koji joj lice deluje svežije. Primetila sam i diskretnu šminku na njoj.

,,Lepo izgledaš“, rekla sam joj.

Ona se stidljivo osmehnula. ,,Hvala. Rekla sam Silviji da mi donese šminku kako bih se malo doterala. Verovali ili ne, Lidija me je našminkala pošto Silvija nije smela da mi donese ogledalo.“

,,Lidija i te kako poznaje modu.“

,,Nisam htela da me dete vidi ovakvu, iako znam da se neće sećati, ali ne želim da na fotografijama sa njenog krštenja izgledam kao leš.“

,,Lepo si se sredila. Na kraju krajeva, to je i preporučljivo, znaš. Ipak si se pokrenula, sredila, izaći ćeš malo na vazduh, bićeš okružena ljudima, bićeš u crkvi…Sve to pomaže.“

,,Silvija kaže da se Stefan super snalazi“, nasmejala se i zavrtela glavom. ,,Stefan i deca…Jedino o čemu je on pre razmišljao bilo je gde će da otputuje i avioni, a sve o čemu se brinuo bio je njegov motor. Doduše, i Milica.“

,,Jesi li sad mirnija od kada je Magdalena kod njega?“

Izdahnula je. ,,Iskreno – jesam. Znam da će biti topliji i nežniji od moje majke. Ona smatra da su deca razmažena ako plaču kad nisu gladna i kad im se ne spava. Ne sećam se kada me je zagrlila tek onako, bez povoda.“

,,Emocionalno hladni roditelji, iako i oni imaju razloge zašto su takvi, zaista ostavljaju duboke posledice na decu. To će ti bolje objasniti psiholozi, ali odnos sa roditeljima prilično utiče na nas.“

,,Divno“, frknula je. ,,Ljiljana me je kompletno urnisala onda. Plačeš…preosetljiva si…“, iskrivljenim glasom je pokušala da mi dočara reči svoje majke. ,,Nikad nije obraćala pažnju kad god sam plakala…Čak ni kada je tata umro.“

Krajičkom oka sam je pogledala i ponovo sam osetila tugu u stomaku.

Izdahnula je. ,,Ali, dolazila je pre par dana i ponašala se normalno, verovali ili ne. Kaže da joj je nedostajala Magdalena pa ju je čuvala jedan dan. Iznenadila me je.“

Prisetila sam se tog dana sa Stefanom. Toliko živo sam se sećala svakog detalja. I ponovo sam osetila onu težinu koja se mešala sa uzbuđenjem da ga što pre vidim.

,,Pa, to nije loš znak. Možda ju je ovaj događaj trgnuo, kada je zaista shvatila da to kako se osećaš nije tvoj hir i da ti treba podrška.“

,,Znaš, htela bih samo da koliko-toliko bude normalna da je povremeno viđam i da viđa Magdalenu. Ne želim da je izbacim iz svog života – ona mi je majka. Sa druge strane, ako se ne promeni barem malo i nastavi da bude tiranin, neću se kolebati. Želim samo da se posvetim svom detetu. Ona ima tek dva meseca, a ja se osećam kao da sam toliko toga propustila.“

,,Da li bi želela da i nakon otpusta iz bolnice ideš na psihoterapiju?“

Malo je razmislila, pa klimnula glavom. ,,Sve, samo da bude bolje.“

,,Biće, nemoj da brineš. Ako ne želiš da se javljaš u zavod i tamo imaš razgovore, preporučićemo ti nekog terapeuta.“

,,Hvala.“

Dovezle smo se do Stefanove kuće, a ja sam usput razmišljala šta da kažem ako me pita odakle znam gde se nalazi, ali nisam došla u tu situaciju. Kao da to nije ni primetila.

Videla sam još jedan auto ispred kapije.

„Silvija je tu“, rekla je Aleksandra dok je izlazila, a mene je nešto preseklo u grudima. Zastala sam, kao da pokušavam da se saberem pre nego što mi lice izda ono što osećam. „Ona i Stefan su nekad bili zajedno, pa je ona ispala guska“, šapnula mi je. „Možda ih ovo opet zbliži. Bila je guska, ali nije loša, ipak mi je najbolja drugarica.“

Trudila sam se da zadržim neutralan izraz, ali svaka reč koju je izgovorila otrovno me je podbadala. Ispod te neutralnosti, srce mi se nadimalo od nelagode. Svakim korakom ka kući, u grudima se taložio neki gust, težak osećaj, kao da se spremam da uđem u nešto što nisam želela da vidim.

Šta sam uopšte mislila da ću zateći unutra? Najverovatnije je došla zbog Aleksandre i Magdalene. To bi imalo smisla. Ipak, ono što sam čula na jezeru – da ju je voleo, da je hteo da živi s njom u Americi – nije prestajalo da odzvanja u meni. Te reči su sad delovale kao nežni tragovi nečeg što nikada zaista nije nestalo. Izgledao je sigurno i rešeno kada je rekao da je na taj odnos stavio tačku. Da li je zaista bio siguran da je kraj?

Vrata su se otvorila, i izašli su. Prvo sam ugledala Silviju – nosila je Magdalenu.

Zastala sam, potpuno razoružana prizorom. Magdalena je bila u beloj haljini, sa velikom belom mašnom u kosi, i izgledala je kao prava mala princeza.

„Evo nas“, rekla je Silvija vedro, prilazeći nam.

Odmah iza nje, pojavio se Stefan. Zaključavao je vrata, a zatim se okrenuo. Pogled mu je zastao na meni – i ostao. Kao da je nešto hteo da kaže, a nije znao da li sme.

Klimnula sam mu. Mehanički. Kao da se trudim da budem dostojanstvena, iako nisam ni znala gde da smestim sve ono što sam osećala.

Aleksandra je nesigurno prišla Silviji i ispružila ruke. Silvija joj je pažjivo stavila Magdalenu u naručje. Držala ju je tako oprezno, kao da se plaši da će je povrediti ako se samo pomeri. Stajala sam kraj Aleksandre, ne usuđujući se da izustim ni jednu reč i prekinem ovaj trenutak.

Aleksandra ju je prislonila na grudi i tiho zaplakala. Koliko god sam se trudila, nisam mogla da se sudržim. Ovaj momenat razneo je sve u meni i polomio svaku branu. Suze su se samo spuštale niz obraze i osećala sam njihov slan ukus dok sam gledala u majku i dete.

,,Izvini“, tiho joj je rekla. ,,Mnogo te volim, iako to možda nisi osetila.“ Beba je bila tiha u majčinom naručju kao da sve razume, da joj je sve jasno.

,,Hvala ti“, tiho mi je rekla Silvija. Trgnula sam se i pogledala je, pa klimnula glavom. Pogled mi se susreo sa Stefanovim i prišla sam do njega, kako bih dala malo prostora Magdaleni i Aleksandri.

,,Stvarno ti hvala“, rekao mi je.

,,Nema na čemu. Uvek se trudim da radim ono što je ispravno.“

,,Znam“, tiho je rekao i neprimetno mi dodirnuo ruku.

Stefan i ja smo sedeli napred, a Aleksnadra je pozadi držala Magdalenu.

,,Zašto si imao želju da je baš u tom manastiru krstiš?“, pitala sam Stefana kako bih razbila tišinu.

,,Moja porodica i ja često idemo tamo. I uvek mu se vraćam. Star je i netaknut, sve je onako kako je bilo još kada se izgradio.“

,,Znam, i ja često tamo idem. Doktor Cvejanović ima običaj da pozove sveštenika iz manastira za pacijente kojima znači da popričaju sa sveštenikom. Mislim da je par puta dovodio nekoliko pacijenata baš ovde.“

,,Hm, zanimljiv vam je pristup.“

,,Volim svestrane ljude kao što je Cvejanović. Ne treba da se pravimo kao da se sve najbolje znamo i ograničimo se na usku stazu kojom idemo, a da pritom ne vidimo ništa osim tog puta.“

,,Izgleda da stižemo. Evo ga putokaz“, rekla je Aleksandra.

Manastir Sveti Roman nalazio se pedesetak kilometara od Niša. Na blagoj uzbrdici, okružen visokim stablima i netaknutom prirodom, stoji jedan od najstarijih manastira u ovom kraju. Njegova tišina nije bila pusta, već ispunjena posebnim mirom koji kao da je dolazio iz dubine vekova.

Tu su živeli ljudi koji su ceo svoj život posvetili Bogu, a ja sam se tome iskreno divila. Mnogi od njih govorili su da je živeti u braku teže nego u monaštvu. Cvrkut ptica pratio nas je sve vreme i topao vetar njihao je krošnje drveća. Nedaleko od manastirske kapije, pružao se kameni puteljak koji je vodio ka izvoru do kog se silazilo stepenicama. Ceo ambijent izgledao je kao da je utkan u tišinu šume.

Vrata manastira bila su niska, pa sam se sagnula kako bih ušla. Unutra je bilo prijatno hladno, kao da zidovi pamte zimu i čuvaju je za letnje dane. Miris tamjana ispunjavao je prostor, a freske, davno oslikane, nazirale su se po zidovima — blede, ali postojane. Činilo se kao da ih i vreme poštuje.

Crkva je bila tiha, čula se samo molitva i plamenovi sveća poigravali su mi pred očima. Imala sam osećaj da vreme stoji. Srce mi je bilo meko kao vosak pod plamenom.

Stefan je stajao kraj sveštenika, ozbiljan i sabran, dok je u naručju držao Magdalenu, uvijenu u belo platno. Njegove ruke bile su nežne, a pogled nežno usmeren ka njoj. Sveštenik je polako izgovarao molitve, a zatim tri puta polio svetu vodu po Magdaleninom čelu.

Aleksandra je stajala tik do njega, možda prvi put posle dugo vremena istinski spokojna. Njeno lice je bilo mirno, oči blago zasenjene, ali bez one poznate senke tuge. Znala sam da je u tom momentu njena okupranost sopstvenom tugom ostala ispred manastira – jedino što ju je u ovom trenutku interesovalo bila je njena ćerka.

Pored Silvije stajala je Ljiljana, Aleksandrina majka, koja je tiho šaputala molitvu sebi u bradu. Danijelovu majku videla sam prvi put. Njeno lice bilo je umorno, ali dostojanstveno. Čula sam kada sam prolazila pored Ljijane da ju je pitala o nekakvoj metastazi, pa sam shvatila da je to ona najpodmuklija bolest čija se senka videla na njoj.

Teška knedla stajala mi je u grlu i osetila sam neverovatan poriv da zaplačem, pa sam i pustila neku suzu nadajući se da niko nije vide. Nisam znala da li je to zbog Aleksandre, zbog Stefana, zbog Magdalene, zbog svečane tišine ovog svetog mesta — ili svega toga zajedno. Osećala sam se tako majušno dok sam prisustvovala ovom činu. I baš u toj tišini, u toj malenosti pred nečim uzvišenim, osetila sam se ranjivo, ali i celo. Osetila sam nadu za Aleksandrino bolje sutra. I osetila nešto mnogo veće od mene dok sam gledala u Stefana.

***

Povukla sam se polako unazad, ostavivši porodici malo privatnosti i ušla u deo gde se nalazi grobnica Svetog Romana. Prišla sam velikoj ikoni i stala pred njom, dajući sebi malo mira. Okrenula sam se kada sam čula nekoga kako ulazi unutra i ugledala Stefana.

,,Mnogo mi je drago zbog nje”, tiho sam rekla.

,,Magdalene ili Aleksandre?”

,,Zbog obe.” Ponovo sam pogledala u ikonu. ,,Ostaviću te malo samog.”

Izašla sam iz manastira i ušla u crkvenu prodavnicu. Kupila sam ikonu Bogorodice za Magdalenu i krstić koji će joj biti simboličan poklon od mene. Kupila sam nekoliko knjiga kliničkog psihologa kog volim da čitam i nekoliko sitnica za moje roditelje.

Izašla sam iz prodavnice i začkiljila ka suncu. Sveštenik je stao ispred mene i spustio pogled na knjige koje sam kupila. ,,Odličan izbor.”

Nasmešila sam se. ,,Rekao mi je doktor Cvejanović da volite da čitate kliničke psihologe i psihijatre.”

,,Veoma. Vi ste taj lekar za kog su mi rekli da će dovesti i pacijentkinju?” Klimnula sam. ,,Depresija, još postporođajna… To je mrak i tuga i veliko beznađe.”

,,Tako je i pacijenti opisuju. I sve se više širi.”

,,Da, da. U kako brzo vremenu živimo nije ni čudo. Sve nam je bitno osim mi sebi sami. Hvala Bogu pa postoje medikamenti, psihologija i psihijatrija su napredovale. Danas razgovor sve više leči.”

,,I te kako.”

,,Ja ću morati da se povučem, čeka me mnogo obaveza. Prijatelji su Vam tu negde, pitali su da li mogu u obilazak.”

,,Hvala Vam.”

,,Pozdravite kolegu.”

,,Hoću. Svako dobro.”

Izašla sam iz dvorišta manastira i zaputila sam se ka autu da tamo sačekam ostale. Ugledala sam Stefana kako se spušta niz stepenice prema izvoru. Krenula sam za njim.

Ugledala sam ga kako sedi na klupi pored kapelice. Sa desne strane nalazila se mala zidana niša sa izrezbarenim otvorima — mesto gde je tekla sveta voda. Metalna česma iz koje je voda tiho kapala bila je ukrašena crvenim svećama.

Stefan me je tada uočio.

,,Je l’ ti smetam?”

,,Ne, naravno.”

Klimnula sam i sagnula se da zahvatim malo vode.

,,Čekaj”, rekao je Stefan i ustao sa klupe. ,,Duboko je. Ja ću.”

,,Hvala ti”, rekla sam i sklonila se kako bi mi zahvatio vodu. Sipao mi je vodu iz metalne kutlače u šolju koja se nalazila pored i pružio mi. Popila sam vodu i vratili smo sve nazad.

,,Hajde da sednemo malo dok ostali ne dođu do auta.”

Seli smo na klupu jedno pored drugog i sedeli u tišini, slušajući ptice i tiho disanje drveća. Stefan je, nečujno, uzeo novčanik i ubacio prilično visoku svotu u korpicu pored kapelice. Napravila sam se da to nisam primetila, ali sam osetila kako mi je taj čin dodirnuo srce. Umesto da ga pogledam, pustila sam da mi oči upiju lepotu oko nas.

,,Eto, ispunio sam mu želju – krstio sam je.” Nisam pitala kome, ali sam pretpostavila da je mislio na Danijela pošto je podigao pogled ka nebu. Pogledao me je. ,,Hvala ti, Anamaria. Za sve.”

,,Nemoj da mi se zahvaljuješ.”

Blago sam se trgnula kada sam osetila njegovu ruku preko svoje, ali je nisam sklonila. Prsti su mu lagano skliznuli među moje. Ni jedno od nas se nije usuđivalo da progovori. Samo smo tako sedeli držeći se za ruke u trenutku koji je trajao kao večnost.

,,Malopre sam se na trenutak osetila kao da pripadam tu među vama.”

,,Zar ne pripadaš?”

Odmahnula sam glavom. ,,Ja sam lekar, Stefane, to je bila moja uloga i danas. Tu je moje mesto.”

,,Ti nisi samo lekar. To nije sve što si ti.”

,,Znam, ali to je jedini deo mene koji može učestvovati u ovome.”

,,Da, sa njima ostalima. Sa mnom…sa mnom si Anamaria sa jezera. Jednostavno Anamaria. Tu ti je mesto.”

,,Na jezeru?”, nasmejala sam se.

,,Pored mene.”

Zagledala sam se u njega. Nisam želela da odem odavde. Želela sam zauvek da sedim sa njim u toj tišini kao da ništa nije važno i da ništa ne postoji. Više nisam znala šta je ispravno – to je znao samo Bog. I nisam mogla da opišem šta sam osećala, ni sebi ni njemu – to je mogao samo Bog.

Začuo se Ljiljanin glas odozgo i Stefan i ja smo se trgnuli. ,,Verovatno su kod kola”, rekao je i dalje me držeći za ruku. Nevoljno sam pustila njegovu ruku videvši da on nema nameru da to prvi učini.

,,Hajdemo”, rekla sam.

,,Ne ide mi se”, nasmešio se.

Zadržala sam se za crni, gvozdeni rukohvat. ,,Ni meni”, rekla sam i popela se gore.