Samo za hrabre

3. poglavlje

Sasvim slučajno smo
na ovom svetu
sretnemo se kao ptice u letu
svako ljubav traži, retko ko nalazi

Sasvim slučajno se susretnu oči
pomislimo tada sve ćemo moći
jednom kad smo stali
stranci smo postali

Medena, Kerber (1995)

Stefan i ja smo sedeli pored jezera, gledajući u mesečinu koja se presijavala na vodi. Povetarac je donosio miris vlage, a jedini zvuci bili su zrikavci, kreketanje žaba i blago talasanje. Ne znam koliko sati je bilo, ali svi su odavno spavali. Stefan i ja bili smo jedini budni na ovom malom parčetu zemlje u gluvo doba noći. Naslonila sam se na ruke i podigla pogled ka nebu, ispunjenom treperavim zvezdama.

,,Ovde sam prvi put došla sa bivšim momkom”, rekla sam, više za sebe nego za njega. ,,Sećam se, gledala sam zvezde, a on je gledao mene. Bio je srećan što sam konačno njegova.”

Čim sam izgovorila te reči, steglo me je u grudima. Polako sam sklopila oči, pa se okrenula ka Stefanu. Njegov pogled bio je miran.

,,I?”, upitao je jednostavno.

Uzdahnula sam i slegnula ramenima. ,,I nikada me više nije tako pogledao. Danas se muškarci prilično lako zaljubljuju, tako lako govore da znaju šta žele i ne shvataju težinu svojih reči. Oduševljavali su se i fascinirali mnome, a kada su dobili moje poverenje, to su brzo izgustirali. A ja nisam želela da se niko mnome oduševljava i da mi se divi, već da me razume i voli.”

Stefan je klimnuo, kao da već zna nastavak. ,,Misliš da ne znaju šta je ljubav?”

,,Može se i tako reći. Oni deluju hrabro, ali u stvari su kukavice. Hrabar si kad se otvoriš, kad dozvoliš sebi da voliš i budeš ranjiv. A oni žele nagradu bez rizika. Tako sebi daju privid kontrole.”

,,Živimo u potrošačkom društvu, Anamarija. Sve nam je dostupno, pa i ljudi. Umesto: želim te takvog kakav si, danas češće čuješ: ako nećeš ti, ima ko hoće. Ljubav mešaju sa zaljubljenošću, sa privlačnošću. A onda, kad prođe prvi talas uzbuđenja, misle da nije to to. Prazni iznutra, pokušavaju da tu prazninu ispune spoljašnjim stvarima jer ne mogu da podnesu da ostanu sami sa sobom.”

Pogledala sam ga, podigavši obrvu. ,,Prilično dobra analiza, instruktore.”

Nasmejao se. ,,Znaš, avion može imati najsavršeniji trup, najbolje motore, savršenu aerodinamiku, ali bez goriva – ne može da poleti. Ljudi su isti. Možeš imati sjajnu karijeru, biti pametan, sposoban, ali ako u tebi nema ljubavi, nešto će uvek faliti. Naravno, možeš pokušati da koristiš zamenske izvore energije, kao što u avionima postoje alternativna goriva, ali istina je da samo pravo gorivo daje stabilan let. Sve drugo je samo improvizacija, privremeno rešenje.”

,,Ljubav je žrtva, ali obostrana. Svi očekuju da se prilagodiš njima, da se žrtvuješ za njih,  ali niko ne želi da se prilagodi tebi. Slep čovek ne vidi, ali dodirom prepoznaje svet oko sebe. Čovek kome nije stalo neće ni pružiti ruku – samo će reći da ne vidi.”

Stefan je podigao limenku i otvorio je. ,,To je lepo rečeno, doktorka.”

,,Čekaj, nemoj da piješ.” Zbunjeno me je pogledao. ,,Hoću da me provozaš na onom tvom čudu.”

Stefan se nasmejao. ,,Predomislila si se?”

,,Aha.”

,,Zašto?”

Pogledala sam u njegov Harley-Davidson, koji je bio tipičan znak da je Stefan na granici da ga nazovem prosečnim Amerikancem. Bio je to onaj motocikl koji je odavao neku čudnu povezanost između svetova na koje je donekle bio naviknut i onih koje je tek počeo da istražuje. Ipak, nisam imala srca da to kažem naglas. Pustila sam ga da veruje da se odmah uklopio, da je sve to samo još jedna faza, nešto što je lako prešao jer su, ipak, njegovi koreni bili u Srbiji. A to je bilo, verovatno, ono što je jedino bilo važno za njega.

,,Previše primamljivo deluje”, odgovorila sam.

,,Delimo mišljenje. Ni ja mu nisam odoleo kada sam ga prvi put video. Hajdemo.” Krenuo je da ustane, ali sam ga ja povukla za ruku. Pogledao me je zbunjeno.

,,A ti?”, upitala sam ga i dalje sedeći na zemlji.

,,Šta ja?”

,,Kakvo je tvoje iskustvo?”

Zastao je na trenutak, pa slegnuo ramenima. ,,Ja se nikada nisam bojao da rizikujem. Ali sam i platio cenu za to.”

,,Šta se desilo?”

Seo je ponovo pored mene i zagledao se u jezero. ,,Ona je najbolja drugarica moje kume. Upoznali smo se jednog leta kad sam bio u Srbiji. Bili smo zajedno neko vreme, planirali da se preseli u Čikago, da gradimo zajednički život…” Ćutala sam, čekajući nastavak. ,,Kad je došla kod mene, iskoristila je priliku da se vidi sa nekim tipom kog je upoznala na internetu. Onda mi je samo rekla da više nije to to. Da ne ide.”

Bila sam zbunjena. ,,Čekaj, hoćeš da kažeš da si planirao budućnost s njom, želeo da joj središ život u Americi, a ona te odbacila zbog nekog koga je tek upoznala? I pritom je zloupotrebila tvoje poverenje dok je bila kod tebe?”

“That’s the point.”

Odmahnula sam glavom. ..Jebote, ti si gori i od mene.” Stefan se nasmejao. ,,Nisam tako mislila”, brzo sam dodala. ,,Ali… razumeš.”

,,Opusti se, razumem.”

,,I to, pretpostavljam, nije dugo trajalo?”

“Kako znaš?”

Slegnula sam ramenima. ,,Ništa što gradiš na tuđoj nesreći i suzama ne može uspeti. To je kao da gradiš kuću od peska – nestaće s prvom plimom.”

Stefan je klimnuo. ,,Tačno. Ali ljudi ne razmišljaju tako. To je još jedna zamka savremenog društva. Sve nam je previše dostupno. I ljudi. Kao što u nekoliko klikova možeš da kupiš nešto, tako menjaš i osobe. Treba imati razuma i herca, kako ti kažeš, da se ne prepustiš onome što ti se u trenutku čini idealno. Setiti se koga bi izdao i povredio. I ponovo razmisliti.”

,,Kako možeš da veruješ nekome nakon toga?”

Stefan se osmehnuo. ,,Što je veći rizik, veća je nagrada”, ponovo je rekao.

Zagledala sam se u njega, a zatim uzdahnula. ,,Ljudi samo… nestanu. Ne ostavljaju objašnjenje, ne daju priliku za oproštaj, samo se pokupiš i nastaviš dalje. Kao da nikad nisi ni postojao u njihovom životu. Nekad mi se čini da sam samo stanica na nečijem putu, prolazna faza.”

Stefan me je pogledao, oči su mu bile blage, ali ozbiljne. ,,Imaš li ideju koliko puta si ti ostala, čak i kada nije imalo smisla? Koliko puta si ti bila ta koja nije otišla? To što si prolazila kroz to ne znači da si samo usputna stanica. Možda si baš ti bila ono pravo – samo nisu umeli da to prepoznaju.”

Gledali smo se u tišini neko vreme. Dok sam ga posmatrala, shvatila sam koliko je Stefanov unutrašnji svet bogat. Nije bežao od svojih osećanja, nije ih sakrivao iza površnih reči i lakih objašnjenja. Analizirao je, razmišljao, učio iz prošlih grešaka. U njemu nije bilo ogorčenosti, već zrelog prihvatanja života onakvog kakav jeste – sa svim usponima i padovima. Ta snaga samorefleksije bila je retka. I bila je privlačna.

,,Hajde da se vozimo dok se nisam predomislila”, veselo sam rekla i krenula ka njegovoj vikendici. Obukli smo se prikladno za vožnju i hladan, noćni vazduh.

,,Nikada pre nisi sela na motor?” Odmahnula sam glavom. ,,Okej. Sedi iza mene, namesti se da ti bude udobno i čvrsto se drži.”

Zvuk motora ispunio je tišinu pre nego što smo uopšte krenuli. Kada je Stefan okrenuo ključ, Harley je zadrhtao pod nama, duboko predući kao da nas poziva da mu se potpuno prepustimo. Vibracije su prolazile kroz sedište, kroz moje ruke dok sam se držala za njega.

„Kuda?“, povikao je preko ramena dok je dodavao gas.

„Ti voziš.“

„Kažu da u blizini ima vodopad.“ Pogledao me je nakratko preko ramena. „Je l’ znaš gde je?”

Osmehnula sam se. „Znam.”

,,Je l’ ćemo moći dotle motorom?”

,,Da, ali moramo da pazimo kada se približimo, jer ima dosta krivina.”

,,Kako kažeš.” Stefan je lagano okrenuo ručicu gasa, a motor je odgovorio dubljim zvukom, kao da odobrava našu odluku. Vetar je ubrzo počeo da mi šiba lice dok su se drveće i kuće stapali u mutne obrise pored puta. Držala sam se čvrsto za njega, osećajući ritam njegovog disanja i toplinu njegovog tela kroz tanku jaknu.

Dok smo jurili, osećala sam snagu motora, stabilnost, ali i lagan osećaj nestabilnosti – kao da je svaki milimetar mogao da menja sve. Stefan je u pravu – vožnja nije bila samo fizički doživljaj. Bilo je to poput potpunog zaranjanja u trenutak u kojem sve postaje intenzivno stvarno i ništa osim sadašnjosti nije važno. Osećala sam kako se smešim, a srce mi brže kuca, ne zbog straha, nego zbog nečeg čistog, oslobađajućeg.

Putevi su nas vodili ka brdu gde je asfalt postajao uži, a vazduh svežiji. Zora je polako osvajala svaki pedalj neba. Tu, između noći i jutra, svetla i tame, vozili smo se Stefan i ja. Stefan je vozio sigurno, ali brzo, kao da mu je motor produžetak tela. Svaki pokret bio je uigran, instinktivan.

Kad smo stigli do poslednje deonice puta, asfalt je ustupio mesto utabanoj zemljanoj stazi. Osetila sam kako motor blago podrhtava pod nama, prilagođavajući se novoj podlozi. Stefan je usporio, a ubrzo smo se našli na malom proširenju ispred šume iz koje se već mogao čuti tihi huk vode.

„Dalje idemo peške?“, upitao je, skidajući kacigu i provlačeći ruku kroz kosu.

„Samo nekoliko minuta”, odgovorila sam.

Sišla sam s motora i protegnula noge, dok je on ostavio Harley pored puta. Krenuli smo stazom među drvećem, a zvuk vodopada postajao je sve jači, mešajući se sa šumom vetra i cvrkutom ptica.

,,Je l’ je strašno?”

,,Nikako. Zaista si u pravu – lekovito je.”

,,Znam i ja nešto o negovanju mentalnog zdravlja.”

Moj smeh je odjeknuo među drvećem. ,,I te kako.”

,,Au, divno je”, zapanjeno je rekao kada smo stigli do drvenog mosta. Slapovi su ujednačeno padali i čuo se dubok šum vode koji se stapao sa tihim jutrom. Sunce se prikazalo na horzontu i nebo je već dobijalo nijanse narandžaste i plave boje. Nikada u životu nisam videla lepše svitanje. Gledala sam kao hipnotisana u izlazak sunca, dok je Stefan kraj mene posmatrao vodopad, sa istim mirom kao i ja. Kao da smo disali istim tempom, zahvlani Bogu na ovom trenutku kome prisustvujemo.

„Anamarija“, njegov glas me je trgnuo. Polako sam ga pogledala.

„Hmm?“

„Uz tebe je ovaj odmor stvarno zanimljiviji i kvalitetniji.“

Nasmešila sam se, pomalo iznenađena njegovim rečima. „Misliš, uz kvalitetne razgovore?“

„Ne“, odgovorio je s blagim osmehom, „mislim – uz tebe.“

Njegove reči su me dirnule više nego što sam želela da pokažem. Srce mi je na trenutak stalo, a ja sam se trudila da ostanem smirena. „Drago mi je što to čujem“, tiho sam rekla.

Za trenutak smo oboje stajali, kao da su te reči ostale visele u vazduhu, pa je svaki zvuk čarobnom mesta na kom smo se nalazili postao još jasniji. Možda je u njima bilo više od zahvaljivanja lepom društvu, ali nisam želela da istražujem, ili nisam smela. Ovaj trenutak, ovakav kakav je, bio je dovoljan.