Samo za hrabre

13. poglavlje

Ja sam ulica za tvoj povratak,
između jave i sna.
Ja sam poslednje tvoje sklonište,
nemaš, nemaš gde.

Između jave i sna, Kerber (1988)

Kongres na koji je trebalo da predstavim svoj rad prošle godine, nije se ni održao. Odložen je za sledeću, odnosno ovu godinu. S obzirom da su organizatori kongresa pomerili događaj, svi radovi koji treba da budu predstavljani automatski su se prebacili za sledeću godinu, tako da sam podsetila ostale da ću krajem meseca biti odsutna.

Kongres se održava u Evanstonu, odmah pored Čikaga. Tehnički gledano, to je univerzitetski grad na severnoj obali jezera Mičigen, ali zbog direktne povezanosti s Čikagom, često deluje kao njegovo prirodno produženje. Domaćin je Feinberg School of Medicine pri Northwestern univerzitetu, a konferenciju organizuje Američko psihijatrijsko udruženje. Evanston je idealno mesto za ovakav događaj – akademski snažan, ali dovoljno miran da se u njemu čovek sabere – a meni je to preko potrebno. To je prilika da udahnem dublje, da izađem iz svakodnevice i da proverim gde sam to stigla, ne samo kao spezijalizantkinja, već i kao čovek. I, iskreno, jedva čekam!

Bojan je sedeo na klupi i pušio cigaretu, gledajući zamišljeno u nebo.

,,Šta kaže stručni meteorolog, je l’ će padati?”, pitala sam, sedajući pored njega.

,,Boga mi, hoće. Pogledaj oblake.”

Napolju je bilo toplo, ali je nebo bilo sivo najavljujući da će ubrzo kiša natopiti vruć asfalt. Septembar je polako prolazio, a jesen se nazirala.

Pružila sam mu kafu.

,,Hvala, drugarice.”

Ugledali smo pacijentkinju Lidiju kako nam maše iz letnjikovca. Nasmešila sam se i mahnula joj.

,,Jao, spazila me je. Sad sam gotov”, zakukao je Bojan otpivši veliki gutljaj kafe.

Nasmejala sam se. ,,Pa ti si njen omiljeni doktor. Ti najviše brineš o njoj.”

,,Radila mi je natalnu kartu.”

,,I tebi?”

,,Kako ne. Rekla je da ću da se zaljubim u stariju ženu…Smeješ mi se u lice, Anamaria.”

,,Izvini, ne mogu da izdržim. Eto i ti posle kažeš da nesvesno ne postoji. Vidiš da je to njena nesvesna želja jer si je ti hospitalizovao, ti stalno pričaš sa njom…”

,,Pa ja je ne ograničavam. Ona dođe i priča. Pljuje muža i njegovu švalerku, a ja slušam.”

,,Pa ni ja je ne ograničavam, ali nesvesno se vezala za tebe kao zaštitničku figuru i erotizovala je taj odnos. E, evo je ide.”

,,Boki!”, dramatično ga je pozvala.

,,Evo ga, evo ga, tu je”, dobacila sam.

,,Anamaria”, prekorio me je kroz zube.

,,Izvini, Boki, ali moraš i ti nekada da prođeš kroz to da imaš pacijenta koji te idealizuje.”

,,Ćao, mačko”, rekla mi je čim nam je prišla.

,,Ćao, Lidija. Kako ste danas?”

,,Ekstra. Kad ću kući?”

,,Veoma brzo”, odgovorila sam.

,,Top. Ovde me već hvata neizdrž.” Pogledala je u mene i napravila dramsku pauzu, pa se okrenula ka Bojanu. ,,Boki, hajde da ti pročitam poeziju koju sam pisala. Poslušala sam te i bacila se na kreativni rad.”

,,Bravo, Lidija”, ohrabrila sam je.

,,Hvala srce. Uh što ti stoji fino taj kompletić. Bojane, je l’ hoćeš?”

,,Hoću, hoću”, rekao je videvši da nema kud.

Ustao je sa klupe, žalosno noseći svoju nepopijenu kafu dok je išao sa Lidijom ka odeljenju.

Nasmejala sam se ponovo i popila ostatak kafe za slučaj da i mene neko pozove.

Sedela sam u tišini i posmatrala pacijente kako sede u letnjikovcu i ćaskaju kao da nemaju nikakav problem u životu, kao da su se sastali u parku zbog malo razgovora, a onda ide svako svojim putem. Ipak, ako bismo se malo približili i čuli ih, kao da je svako od njih bio obavijen nevidljivom opnom i funkcionisao u svom psihološkom prostoru. Realnost svakog od njih bila je drugačija i njihov psihički život bio je veoma bogat, iako su neki od njih izgledali potpuno ravnodušno, jer nisu mogli da nam prenesu autentičnu, pravu emociju koju samo oni osećaju. Ipak, znala sam da se boje, da su zbunjeni, tužni, prestravljeni…rascepani.

Ugledala sam Aleksandru kako šeta po krugu. Obukla je trenerku i splela kosu u riblju kost. Šetala je opušteno, ali sam prepoznala njenu rezervisanost i oprez. Ugledala me je i blago se osmehnula prilazeći mi.

,,Zdravo, Anamaria.”

,,Zdravo, Aleksandra. Kako si?”

,,Dobro sam. Padaće kiša, izgleda, pa sam izašla malo dok mogu. Je l’ mogu da sednem?”

,,Naravno.” Napravila sam joj još mesta kako bi joj bilo lagodno da sedne.

,,Napravila sam ti nešto.”

,,O, danas je izgleda dan za poklone”, našalila sam se.

,,Pa da, Lidija je napisala doktoru Bojanu pesmu…Ako mene pitaš liči mi na ljubavnu, ali ona kaže da je rodoljubna.”

,,O, pa to je prilično slično.”

Aleksandra se nasmejala i pružila mi je malu, plastičnu saksiju u kojoj je bio zasađen neven.

,,O Bože, baš lep cvetić. Odakle ti?”

,,Pre neki dan su presađivali cveće ovde u krugu i dovezli su neke nove sadnice. Dozvolili su mi da uzmem ovu jednu i da je zasadim u malu saksiju. Majala sam se malo tu sa njima dok su sadili, pa su mi rekli da već moram unutra.”

,,Voliš cveće?”

,,Obožavam. Kad sam bila devojčica sanjala sam da imam svoju baštu. Imam malo dvorište, možda bih to i mogla da izvedem kada izađem.”

,,To je super ideja.”

,,Ovo sam rešila da poklonim tebi.”

Nasmešila sam se i nežno uzela saksijicu sa cvetom. ,,Zašto meni?”

,,Ti si baš dobra prema meni od samog početka i nikada neću da ti zaboravim što si mi omogućila da odem na ćerkino krštenje. Hiljadu puta ti hvala za to.”

,,Nemoj da mi se zahvaljuješ. To je najmanje što sam mogla. Svi se mi trudimo da radimo ono što je najolje za vas. Samo, imamo dosta pacijenata pa ne možemo svima da se posvetimo u potpunosti i mnogo mi je žao zbog toga.”

,,Nema veze. Ja popričam sa tobom ponekad i to mi baš prija. Ti si prva osoba kojoj sam ispričala toliko stvari o sebi. Od našeg prvog razgovora mi je bilo bolje, konačno me je neko video, uvažio mene, moje emocije i moje potrebe.”

Klimnula sam s razumevanjem. ,,Nekada nam je potrebno samo da nam neko kaže, ili pokaže da nas vidi i da je validno sve što osećamo.”

,,Znaš, kad si mi tada rekla da su moje misli samo misli… prvi put sam poverovala da nisam čudovište, da imam pravo da budem besna, tužna, ljuta, da nešto ne mogu, da ne mogu o svemu da brinem…”

,,Naravno da imaš pravo, Aleksandra. Postporođajna depresija nije lenjost, ni znak slabosti. To je posledica koja pokazuje koliko si toga ponela na svojim plećima, dok su ti noge klecale, a ti si nastavljala dalje. To je znak koliko si želela svojoj bebi dobro, čak i kada ti nisi bila dobro. To je znak da si i ti čovek – od krvi i mesa, sa hormonima, hemijskim procesima u mozgu i sa još mnogo organskih i psiholoških mehanizama koji su dobre sluge, ali loši gospodari. I naravno da ti nije pomoglo da ti niko kaže da misliš pozitivno i veseliš se i raduješ. Duša je morala da se odmori i isceli.”

,,Ranije sebi to nisam dozvoljavala. Iskreno, ne dopada mi se ovo okruženje i jedva čekam da izađem iz bolnice i budem sa svojom bebom, ali dok sam ovde, dopustila sam sebi…Ovo će zvučati mnogo ludo – dopustila sam sebi da budem luda, da proživim i izrazim sve što me muči. Već sam u bolnici, mislila sam, pa nemam šta da izgubim. Pričala sam sa psihološkinjom o svojoj majci, o tatinoj smrti, o svemu što se dešavalo i prvi put sam na glas izgovorila stvari onakve kakve jesu, ne pokušavajući da zaštitim majku ili sliku o njoj koju imam u svojoj glavi. Nisam sebe krivila i samooptuživala i pričala da ne mogu da se prenemažem, da kukam, da moram dalje. Ustani – bori se. Ustani – bori se – muka mi je više od toga, Anamaria!” Izdahnula je i nastavila mirnije: ,,Muka mi je od stalne borbe. Želim da nekad nešto ne mogu. Dozvolila sam sebi da tugujem, ali zaista istinski da tugujem. Psihološkinja mi je rekla da depresivni ljudi ne tuguju na zdrav način.”

,,Hm, pa može se tako reći. Tuga i depresija nisu isto. Tuga je zdrava emocija koja se javlja kao reakcija kada izgubimo nešto što nam je važno i odgovara situaciji, pomaže nam da se adaptiramo na gubitak i nastavimo dalje. Depresija sprečava ono pravo, autentično tugovanje. Sprečava nam da procesuiramo sve, da doživimo i obradimo tugu, pa se umesto prave, autentične tuge javljaju simptomi koji prate depresiju, ili se tuga maskira nekim drugim emocijama, ili fizičkom iscrpljenošću, pogotovo kada je posleporođajna depresija u pitanju. “

Ona je polako klimnula glavom i zagledala se u mene, kao da polako procesuira sve što je čula.
Ono što sam kod Aleksandre primetila – i što mi je bio dobar znak za pretpostavku da će njeno stanje imati verovatno dobru prognozu – bilo je to koliko brzo je učila.
Želela je da razume svoje emocije, da upozna svoje stanje, i otvoreno je procesuirala sve što joj se kaže.
Psiholozi su mi rekli da je uspešno primenjivala i neke od tehnika koje su joj savetovali.

„Rekli su mi da je sve počelo mnogo ranije, ali da je okidač bilo majčinstvo i to što se rodila Magdalena.“

„Da, veoma moguće. Gubitak muža nisi u potpunosti obradila, a morala si da misliš na bebu i kako da se snađeš. Bila si preplavljena brigama.“

„Konačno sam sebi dopustila da sve osetim. Da se sa svim suočim. Da tugujem za tatom, za Danijelom… da sebi sve dopustim.“

„Tako i treba, Aleksandra. Mnogo sam ponosna na tebe.“

„Ja tebe posmatram kao prijateljicu kojoj mogu sve da kažem, iako znam da si doktorka. Mnogo mi prija da pričam s tobom.“

„Drago mi je zbog toga. Polako. Korak po korak – i biće dobro.“

***

Kada smo Aleksandra i ja ušle na odeljenje, nebo se otvorilo i jak pljusak se sručio na Niš i okolinu. Kiša je tukla po okapnicama, kapljala niz prozore. Pacijenti su se povukli u svoje sobe, vraćajući se svojoj rutini, mirni pod sivim nebom.

Aleksandra je zastala na vratima svoje sobe. ,,Stefan će doći da me poseti”, rekla je tiho.
Osetila sam kako mi je srce na tren zalupalo jače. Sakrila sam to blagim osmehom i samo klimnula glavom. Pozdravila sam je i krenula ka ordinaciji.

Ugledala sam Bojana, doktora Cvejanovića i doktorku Dubravku. Bili su naslonjeni jedan na drugog, šaputali su, pogledi im bežali u stranu.

Cvejanovićev glas je ipak odjeknuo kroz hodnik, kao nevoljan udarac: ,,Ne morate da kažete Plemićki, ona je bila vezana za nju…”

Prekasno me je spazio. Nastupila je neprijatna tišina.

Pogledala sam ih, jedno po jedno. ,,Šta se desilo?”, upitala sam, glasom koji mi je zazvučao čudno u sopstvenim ušima, kao da govorim kroz sloj vode.

Razmenili su poglede, tražeći ko će prvi.

,,Šta vam je? Šta to ne smete da mi kažete?”

Dubravka je prišla i spustila ruku na moje rame. Dodir je bio blag, kao da pokušava da me pripremi na udarac.
,,Marina, naša pacijentkinja koju smo otpustili iz bolnice prošle nedelje”, rekla je tiho, ,,izvršila je suicid.”

Zastala sam. Svet oko mene se na trenutak smanjio na šum kiše.

,,Šta?”, šapnula sam. Glas mi je zadrhtao. ,,Zašto? Pa… Bila je dobro. Stabilna. Rekla mi je da jedva čeka da vidi decu, da…”

Dubravka je nežno slegla ramenima. ,,I sam znaš da ponekad, kad psihotični šub prođe, pacijenti se suoče sa svim što ih je snašlo. Znaju da im život neće biti isti. Znaju kroz šta su prošli i plaše se narednih epizoda. “

Klimnula sam, ali nisam mogla da prihvatim. Ne za Marinu.

Ona nije bila kao ostali pacijenti koje sam upoznala.

Tiha, smirena, nežna, govorila je s nekom starinskom toplinom.
Volela je da čita. Sećam se kako bi mi često pričala o piscima koje je nekada volela, da je želela da studira književnost.

Njena bolest joj nije oduzela ljudskost — naprotiv. Iako znam da to nije moguće kod shizofrenije, činilo mi se kao da sam osećala njene emocije, suptilno, kroz sitne poglede, kroz uzdah… Kada je prvi put hospitalizovana, u akutnoj fazi bolesti, bila sam tu. Kada me je pogledala, učinilo mi se da mogu da se udavim u njenim očima, da se izgubim u njima zauvek. Taj pogled neću zaboraviti do kraja života.

Dubravka je nastavila tiho: ,,Njena situacija kući nije bila dobra, znaš i sama. Bivši muž joj je branio da viđa mlađu ćerku, pokrenuo je postupak za starateljstvo koristeći hospitalizaciju kao izgovor da nije podobna da brine o deci…”

Osetila sam kako mi se suze gomilaju iza kapaka. ,,Skotina”, prosiktala sam, glasom punim gorčine, dok mi se grlo stezalo bolnom knedlom. ,,Kako može? Kako ga nije strah Boga? Pa ona nije kriva što se razbolela.”

Dubravka me je privukla k sebi, lagano, kao da pokušava da me održi na nogama. ,,Verujem da ti je teško”, šapnula je. ,,Ali moraš da znaš — dala si sve od sebe. Bila si tu za nju. Ali neke bitke, nažalost, oni moraju sami da vode kad izađu odavde. Ova ustanova u kojoj mi radimo predviđena je samo da gasi požar, mi ih vidimo kada je najgore, svesna si toga. Ostale se bave daljim oporavkom i poboljšanjem kvaliteta života kada pacijenti izađu odavde i nastave svoju borbu napolju. A znaš da položaj shizofrenih nije baš dobar.”

Pogledala sam u Bojana, a zapravo, nisam ga ni videla.

Negde daleko, u sivilu i kiši, još uvek sam Marinu.

***

Ispustila sam bolan jecaj, dozvoljavajući sebi da plačem, da izbacim sve iz sebe. Na parkingu ispred bolnice, u kolima, dok je kiša agresivno udarala u vetrobran, oplakivala sam jedan život za koji još uvek nisam mogla da poverujem da je ugašen.
Jednu izgubljenu nadu.
Ljutila sam se na loše ljude.
Na život.
Na bolest.
Na sve.

Iznemogla od plakanja, naslonila sam se na sedište i gledala odsutno kroz zamagljen prozor. „Nadam se da ćeš konačno naći mir”, tiho sam prošaputala, dok mi se glas gubio u ritmu kišnih kapi.

Trgnula sam se kada sam čula kucanje na prozoru.

Zanemela sam ugledavši Stefanov obris kroz zamagljeno staklo.

Otključala sam kola, požurujući ga da uđe pre nego što skroz pokisne. Kosa i majica već su mu bili natopljeni kišom.

„Ugledao sam auto i nisam bio siguran da li si to ti unutra”, rekao je, sedajući na suvozačevo sedište.

Blago me je pogledao.

„Anamaria, zašto plačeš? Šta se desilo?” Nisam odgovorila. Samo sam ga nemo gledala. „Je l’ je sve okej?”, upitao je, zabrinuto se nagnuvši ka meni.

Polako sam pružila ruku i dodirnula ga po obrazu, tražeći utehu u tom dodiru. „Hoćeš da ćutimo?”, prošaptala sam.

Klimnuo je. „Okej. Onda ćutimo”, rekao je.

I zaista, samo se čuo neumorni pljusak koji je udarao o vetrobran, zamagljujući svet izvan nas.

Doduše, ja nisam ni gledala napolje. Samo u njega.

U tom trenutku nisam znala da li bežim od bola ili trčim ka sreći. Možda je bilo oboje.

Stefan i ja kao da smo bili zarobljeni u mehuru vremena, u trenutku koji je bio previše stvaran, a opet potpuno nestvaran.
On nije znao šta se dogodilo, ali njegovo prisustvo, tišina koju je delio sa mnom, govorili su više od bilo kakvih reči.

„Ti si tako dobar prema meni”, tiho sam izustila.

Blago se nasmešio. „Drago mi je što to čujem.”

„Toliko dobar da… da se ponekad mnogo plašim.”

„Čega?”

„Da ću se navići na tvoju dobrotu… i da ćeš onda nestati. Kao svi pre tebe. Da ću te zavoleti i da će me onda mnogo boleti”, jedva sam izgovorila, osećajući pritisak u grudima.

„Neću nestati. Smatram sebe pametnijim čovekom”, rekao je, nežno se nasmejavši.

„Ne obećavaj ono što možda nećeš moći da ispuniš”, prošaptala sam.

„Ne obećavam. Obaveštavam te”, odgovorio je, a u njegovom glasu bilo je nečeg čvrstog i sigurnog.

Znala sam da nam nema izlaska dok pljusak ne prestane. Kao da smo bili zarobljeni u vremenu koje je sporije prolazilo, u prostoru u kojem su postojali samo on i ja.

Imala sam neverovatnu potrebu da ga dodirnem, da mu prenesem svu nežnost koju sam osećala. Dodirnula sam ga po obrazu, oprezno, kao da dodirom mogu da uhvatim sigurnost koju mi je pružao.

I nisam ga zaustavila kada se približio.

Želela sam da se približi još više.

Nisam se pomerila kada su njegove usne nežno okrznule moje.

Želela sam još tog bezbrižnog trenutka, zatvorena u kaspuli van vremena, gde je on moje jedino utočište.

I prepustila sam se, dajući sebi to jedva iskopano parče sreće koje nisam znala koliko ću dugo čuvati.

Nije postojalo ništa osim Stefana i mene u toj sekundi u večnosti u kojoj su nam se usne neumorno spajale kao da se boje da će ih nešto zaustaviti, želeći da osete što više i poljube što jače.