Samo za hrabre

10. poglavlje

Hej, da bar mogu da znam
Šta mi nosi sutrašnji dan
Hej, da bar mogu na čas
Od sebe samog naći spas

Sutrašnji dan, Kerber (1983)

Sedela sam u ordinaciji i završavala porodičnu anamnezu pacijentkinje koja je hospitalizovana pre nekoliko dana. Celo jutro sam radila punom parom, ali nisam osećala umor. Otpila sam gutljaj kafe koju sam sipala još pre sat vremena i, neizbežno, pomislila na prethodnu noć.

Posle kratkog prepiranja sa Stefanom i još većeg sa samom sobom – ostala sam. Ipak, nisam spavala u istoj sobi kao prošli put. Stefan i ja smo dugo pričali, tačnije – šaputali, dok nas nije savladao umor. Zaspala sam pored njega, mirno, kao da je ceo svet stao. Kada je Magdalena zaplakala i oboje smo se trgli, osetila sam njegovu ruku preko sebe, a svoja leđa čvrsto naslonjena na njegova prsa. Bila sam obavijena toplinom, sigurnošću… Ne sećam se kada sam poslednji put spavala tako mirno. Ipak, negde ispod površine, provlačila se tiha nelagodnost – kao senka koju nisam mogla da uhvatim.

Vrata su se naglo otvorila. Neko je ušao bez kucanja. Podigla sam pogled i videla Lidiju, pacijentkinju hospitalizovanu zbog veoma dramatičnog pokušaja suicida nakon što je saznala za muževljevu aferu.

„Ćao, Anamaria. Rekli su mi da mogu da dođem kod tebe.“

„Zdravo, Lidija. Naravno, uđite, sedite.“

„E, hvala ti“, rekla je dok se spuštala na stolicu preko puta mene.

„Kako ste danas? Izgledate prilično raspoloženo.“

„Primetila si, primetila si“, nasmejala se široko i zavitlala prstom ka meni. „Videla sam te na viziti. Odmah si me pogledala čim si ušla!“

„Pa da, vaš krevet je odmah preko puta vrata“, odgovorila sam uz blagi osmeh.

„Odlično sam, doktorka! Muž sada stalno dolazi kod mene.“

„To je lepo. Dakle, više nije ljut?“

„Ljut? Odakle njemu pravo da bude ljut posle svega?!“

„Znam da neko vreme nije dolazio… Rekli ste da se naljutio, pa sam se zato pitala.“

„E pa, sada gleda samo u mene”, ponosno je rekla. ,,Zakleo mi se da je ostavio onu karakondžulu.“

„Znači, prekinuo je vezu sa ljubavnicom?“

„Pa bilo je – ili ona ili ja. Tek kada sam mu pokazala da će me izgubiti, malo se opametio. Morao je neko da ga prevaspita.“

„Dakle, mislite da je bilo neophodno da budete životno ugroženi da bi on shvatio?“

„Naravno. Inače to ne bih ni uradila.“ Iz džepa je izvadila presavijen papir i pružila mi ga. „Izradila sam ti natalnu kartu.“

Nasmejala sam se. „Lidija, znate da ne verujem u horoskop.“

„Ne veruješ jer ti niko nije pogodio kao ja! Kad pročitaš ovo, odmah ćeš da promeniš mišljenje.“

„Hvala. Drago mi je da imate neki hobi dok ste ovde.“

„E, to sam i htela da te pitam – kad ću kući?“

„O tome ne odlučujem samo ja.“

„Znam, ali mislila sam da se možda pričalo nešto. Nema potrebe da više budem ovde.“

„Mislite da Vam više nije mesto na odeljenju?“

„Ne. Sada je sve u redu. Ako misliš da bih opet pokušala ono, nemoj da brineš. On mi je obećao da će gledati samo mene, da sam ja njegova kraljica… Opametila sam ga. Neće više ni da pogleda onu karakondžulu.“

„Videćemo šta će kolege reći, pa ćemo Vas obavestiti. Nemojte da brinete.“

„Hvala ti, doktorka.“

„Da li biste želeli još o nečemu da razgovaramo?“

„Ma jok. Došla sam samo da te to pitam… i da ti dam natalnu kartu.“

Podigla sam papir sa stola. „Hvala vam, Lidija.“

„Ništa, srce. Hvala tebi što brineš o meni. Idem ja sada da pitam nešto Bojana. Ćaos, lutko.“

Kako se iznenada pojavila, tako je i nestala iz ordinacije.

Naslonila sam se u stolicu i nehotice se nasmejala setivši se rečenice: neće više ni da pogleda onu karakondžulu. Bilo mi je žao Lidije, kao i svih ljudi poput nje, koji nisu svesni svojih unutrašnjih borbi. Čije nesvesno brižljivo kroji narative koji im deluju logično, čak neophodno. Prirodno. Sa takvim ljudima je najteže raditi, jer misle da nikada nije problem u njima. Njihova ličnost skrojena je od krutog materijala koji se veoma teško oblikuje i menja.

Začulo se tiho kucanje koje me trgnulo iz misli. Nakon Lidijinog filmskog izlaska, ovaj dolazak delovao je tiho, stidljivo, gotovo neprimetno. Nakrivila sam glavu da vidim ko je na vratima, a onda je ušla Aleksandra. Nesigurno je zastala na pragu.

„Zdravo, Aleksandra. Uđi slobodno.“

„Hvala. Bila sam kod doktora Bojana da pitam da li mogu da pričam s tobom, ali moja cimerka je uletela u ordinaciju i počela nešto da mu priča, pa me odmah poslao ovde.“

„Lidija, je l’ da?“ Aleksandra je uzdahnula i klimnula. Sela je na stolicu preko puta mene.

„Kako ti je sa Lidijom?“

„Nije loše. Samo… stalno želi da bude u centru pažnje. I stalno priča o astrologiji.“

Nasmešila sam se. „Da, Lidija je strastveni astrolog. Juče mi je Maja rekla da voli da razgovara s tobom. Kaže da si se najpre sprijateljila s njom.“

„Da… prija mi.“

„Drago mi je što to čujem. A kako si ti, Aleksandra?“

Ćutala je. Nisam je požurivala. Samo sam sačekala.

„Bolje nego što sam bila“, rekla je posle kratke pauze. „Kada sam došla ovde… želela sam samo da umrem. Žalila sam što nisam umrla. Sada želim da mi bude bolje. Da se vratim Magdaleni.“

Pogledala me je pravo u oči. Osetila sam kako su mi se noge zatresle. Kao da je njena tuga prošla pravo kroz mene, osećala sam je u stomaku.

„Mogu li da plačem?“, pitala je tiho.

Zastala sam na trenutak. Koliko li joj je puta rečeno da ne plače, da ne cmizdri, da „mora biti jaka“?

„Koliko god želiš“, rekla sam jednostavno.

I to je bilo dovoljno. Briznula je u plač.

Plače. To je dobro. Plače.

Samo smo sedele u tišini. Ona je plakala. A ja sam bila tu. Njena sigurnost. Da je sastavim ako se raspadne. Verujem da joj je to i trebalo – neko da izdrži zajedno s njom.

„Nisam mogla sebi da oprostim“, rekla je kroz suze. „Mislila sam da sam loša majka, ali bilo mi je previše loše da se brinem i o sebi i o njoj. Nisam mogla da izdržim. Celu noć nisam zaspala. Kad sam je spremala za spavanje… samo mi je pala na pamet jedna odvratna misao – šta ako joj nešto uradim? Ako je povredim? Uplašila sam se. Osetila sam toliku krivicu i paniku. Nisam više mogla.“

Ponovo je zaplakala. Pružila sam joj papirne maramice sa stola. Uzela je jednu i klimnula glavom.

„Polako, Aleksandra. Slobodno izbaci sve iz sebe. Ja sam ovde.“

„Do jutra je bilo sve gore”, jecala je. ,,Želja da nestanem, da umrem… rasla je. Mislila sam da nema drugog izlaza.“

„Razumem tvoju potrebu da to podeliš. Slobodno pričaj koliko želiš. Tu sam da te čujem, da te razumem. Ne da te osudim.“

Zastala sam na trenutak, pa nastavila.

„Znaš, Aleksandra… naš um je složen. Mi smo kao jedna velika palata sa mnogo soba. Neke su svetle, neke tamne. Neke su čak zaključane. Kad nešto krene da puca u sistemu – kao da u toj palati pregore instalacije. I onda… nestane svetla. To je znak da nešto nije u redu. Da treba nešto da se popravi.“

Gledala me je pažljivo.

„Reci mi, Aleksandra, ako bi ti sada neko rekao da se Magdaleni nešto loše dogodilo, kako bi reagovala?“

„Izbezumila bih se“, odmah je rekla.

„A da ti kažu da je Magdalena u životnoj opasnosti i da ti moraš da daš svoj život za nju – da li bi to učinila?“

„Bih. Bez razmišljanja.“

„Na skali od jedan do deset, šta je najgora stvar koju možeš da zamisliš da se desi?“

„Da se nešto dogodi Magdaleni.“

„Postoji li nešto još gore od toga?“

Zamislila se, pa tiho rekla: „Da joj ja uradim nešto loše.“

Klimnula sam polako. „Dobro. Hajde sad, iz ove perspektive, kolika je verovatnoća da bi joj zaista naudila? Na skali od jedan do deset.“

„Iz ove?“, pitala je.

„Tako je.“

„Nula.“

Blago sam se osmehnula. „Ali tada, kad ti je ta misao pala na pamet…“

„Prestravila me je“, šapnula je.

„Znam. Bila je to kap koja je prelila čašu.“

Zastala sam, pa nastavila pažljivo.

„Aleksandra, naš mozak ponekad pošalje misli koje nas uzdrmaju. Ne zato što su istinite, već zato što želi da ih primetimo. Da nešto nije u redu. Što je misao neprijatnija – veća je šansa da ćemo je primetiti. A kada rodimo dete koje zavisi od nas, koje vrišti, ne sisa, ne spava… mi smo iscrpljene. Tvoja situacija je bila još specifičnija zbog svega što se dogodilo. To je ogroman pritisak.“

Aleksandra je klimnula, umorno.

„Kolike su šanse da nikada ne pomisliš: ubiću te, baciću te kroz prozor, malo čudovište…? Dok sam još bila na fakultetu, moja sestra me je zvala, prestravljena jer joj je takva misao proletela kroz glavu. Plakala je. A onda sam joj objasnila ovo što sada govorim tebi.“ Pogledala sam je blago. „Naše misli nisu činjenice. Pomisao i postupak – to nije isto. Tvoj mozak je znao da ćeš se uplašiti i baš zato ti je poslao tu misao. Reci mi, šta ti ta misao govori o tebi?“

„Da sam… loša majka. Da sam loš čovek.“

Klimnula sam. „Eto. To je ta misao. Ona koja te najviše boli. Ona koja ti šapuće da nisi dovoljno dobra i da sve radiš pogrešno.“

Aleksandra je uzdahnula, kao da prvi put sve to vidi jasno.

„Kad su dolazili da nas vide, svi su govorili kako je ovo moja nova šansa. Da uživam u majčinstvu. Da je to najlepši period. A meni… meni to nije bio najlepši period, doktorka. Nikako. Pre manje od godinu dana sahranila sam čoveka koga sam najviše volela. Oca mog deteta. Nije je ni video. Ta misao me razara. I onda mi neko kaže kako mi se život menja, a ja imam osećaj da sam ostala zakopana u danu kad je Danijel poginuo.“

Zaćutala je na trenutak. Glas joj je zadrhtao.

„Mnogo mi nedostaje moja beba, ali bojim se… bojim se da nisam dovoljno stabilna da brinem o njoj. Rekla sam Stefanu, našem kumu, da je krsti što pre. Barem da je neko štiti. Da bude bliže Bogu.“

„Aleksandra“, rekla sam tiho. „Imam jedan predlog. Morala bih da pitam kolege, naravno, ali prvo želim da čujem da li bi ti to želela.“

***

„Plemićka, doprla si do nje, svaka čast“, rekao je doktor Cvejanović i naslonio se na naslon stolice. „Za sada ne bih menjao pristup. Očigledno je želela da razgovara s tobom, spontano ti se otvorila. Ne treba narušavati taj odnos, naročito ako joj prija i pruža osećaj sigurnosti. To može da bude dobra podloga za psihoterapiju nakon otpusta.”

„Svakako je Anamaria psihoanalitički orijentisana, pa može da oslušne i složenije sadržaje”, rekao je Bojan, s neizbežnom dozom rezerve u glasu. Nije bio pobornik psihoanalize, niti je ikada ozbiljno uzimao Frojdovu teoriju, ali je znao da moje interesovanje za nesvesno dolazi iz želje da razumem dublje slojeve ljudske psihe.

„Što se tiče krštenja”, počela je doktorka Dubravka, ,,ona dobro reaguje na terapiju, sve ide očekivano. Antidepresivi su počeli da deluju, motivisana je da izađe, da bude sa detetom – to je ohrabrujuće. Počinje da oseća tugu, povezuje se sa svojim emocijama, što je još jedan važan pomak. Nego, i dalje sam oprezna u vezi sa izlaskom za vikend.”

„O bebi trenutno brine njen kum”, rekla sam. „Aleksandra je i dalje uverena da ne može da preuzme odgovornost za dete zbog svog stanja, što je razumljivo. Tako da mislim da svakako nije dobra ideja da je toliko izložimo i pustimo ceo vikend kući. Naravno, i zbog njene bezbednosti. Možda bismo mogli da je pustimo samo u nedelju, da prisustvuje krštenju, i da se odmah potom vrati.”

Razmenili su poglede, a ja sam, osetivši potrebu za iskrenošću, dodala: „Mogla bih ja da je odvedem i vratim. Poznajem njenog kuma. Upoznali smo se pre njenog dolaska u bolnicu, slučajno, tokom odmora. Aleksandru ranije nisam poznavala niti sam znala da je ona njegova kuma. Njega poznajem, nju ne.”

Na trenutak je u prostoriji nastala tišina. Prvi je progovorio doktor Ranković, koji je do tada ćutao i pratio razgovor sa strane.

„U tom slučaju, Anamaria, važno je da ti jasno naglasimo granice. Budući da poznaješ njenog kuma, iako ne i nju, ne smeš ni u jednom trenutku da narušiš njeno pravo na privatnost. Tvoj kontakt sa njom ne sme preći u terapijski. Razgovori koje vodite ostaju podržavajući, ljudski, nenametljivi. Apsolutna diskrecija je obavezna – nikakva razmena informacija s kumom, ma koliko on bio znatiželjan ili zabrinut.”

„Razumem“, klimnula sam. „Biću uz nju, potrudiću se da je saslušam i podržim koliko mogu i sve će ostati između nas. Niti želim, niti planiram da preuzimam bilo kakvu terapijsku ulogu.”

Dubravka se osmehnu, očigledno zadovoljna odgovorom. „Hvala ti na iskrenosti. Misliš da bi taj odlazak mogao da joj koristi?”

„Verujem da bi pomogao u zbližavanju sa bebom. Sama mi je rekla da bi želela da ide, ali da je uplašena. Ako zna da neko ide s njom i da se odmah vraća, verujem da će se osećati sigurnije.”

Cvejanović je uzdahnuo, ali je klimnuo glavom. „Onda probaj, Plemićka. Ti ćeš je odvesti i vratiti. Ne odvajaš se od nje. Znaš sve, nema potrebe da ti držimo dodatna predavanja.”

Osetila sam istovremeno težinu zadatka i zahvalnost zbog ukazanog poverenja. Klimnula sam, svesna odgovornosti koju preuzimam.

Kada su se vrata zatvorila za mnom, osetila sam kako mi se pritisak podiže. U stomaku mi je pulsirala nelagodnost koja me već danima tiho mučila.

Aleksandra – krhka, ranjiva žena koja mi se otvorila i tražila da je saslušam i podržim, ne da je ekspresno izlečim. A Stefan… on je već dugo više od poznanika, više i od prijatelja. Bio je prisutan u mojoj svakodnevnici, tih i uporan, sa svojim blagim osmehom i pogledima koje sam se trudila da ne primetim.

Osećala sam se kao čovek u cirkusu koji balansira na žici. Udahnula sam duboko, čvrsto odlučivši da nastavim pažljivo, savesno, iskreno. Zbog nje. Zbog Stefana. Zbog sebe. Zbog svih nas.