Samo za hrabre

2. poglavlje

Kad more peni, a ladje tonu

i nema vetra u jedrima

snovi moji umorni leže

na tvojim belim nedrima

Samo ti (svemu si lek) – Kerber (1983)

Stefan je parkirao motor pored potoka, skinuo kacigu i duboko udahnuo svež planinski vazduh. Sunce je već bilo visoko na nebu i nemilosrdno pržilo, ali ovde, u senci drveća, osećao je prijatnu svežinu. Pogled mu se podigao ka vrhovima brda – želeo je da se popne još više i pronađe vodopad o kojem su mu pričali. Ipak, nije bio siguran da li će motorom moći da stigne dotle. Možda je trebalo sinoć da pita Anamariju – ako je ranije dolazila ovde, sigurno bi znala put.

Seo je na obalu i oslonio ruke na kolena, slušajući umirujući žubor vode i cvrkut ptica. Izdahnuo je duboko, upijajući prizor pred sobom. Pomislio je kako bi voleo da čitav život provede na motoru, obilazeći predele od kojih zastaje dah, diveći se svemu što je Bog stvorio.

Ali u toj slici nikada nije bio sam.

Uvek je zamišljao da pored njega sedi žena njegovog života, ona kojoj bi želeo da pokaže sva čuda sveta, kojoj bi dao najbolje od sebe. Ipak, takve još nije bilo ni na vidiku. Pomirio se s tim da će ta slika iz njegove mašte morati da sačeka.

Izvadio je telefon i iskoristio trenutak da ponovo nazove Aleksandru. Nije mu se javila ni na prethodna tri poziva, što ga je već ozbiljno zabrinulo. Pitao se da li je bilo pametno da baš sada ode na odmor.

Ipak, sve u toj kući – Aleksandra, beba, uspomene – podsećalo ga je na Danijela, a taj bol mu nije davao mira. Osećao se beskorisno, nesposoban da pomogne jednoj novopečenoj majci na način koji joj je zaista bio potreban. A tu je bila i Silvija. Njeno prisustvo ga je gušilo više nego što je bio spreman da prizna.

,,Hej Stevo”, čuo je sa druge strane umoran i promukao glas.

,,Ćao. Je l’ sam te probudio?”

,,Budna sam još od pet.”

,,Što tako rano?”

,,Nisam mogla da spavam.”

,,Kako si?”

Nastupila je kratka tišina, a potom je slabašno rekla: ,,Dobro.”

,,Ne zvučiš dobro”, bio je iskren.

,,Ni ti ne bi da ti neko non-stop plače, a ti nemaš pojma šta mu je. Hranila sam je, presvukla, uspavljivala… Ništa ne pomaže. Gde su one žene koje prepoznaju bebine signale? Ja ih ne vidim. Ja sam totalni antitalenat za majku.”

,,Ne pričaj tako, Aleksandra. To jesu prirodne stvari, ali dosta toga dolazi s iskustvom. Učiš.”

Izdahnula je. ,,Ne znam… Sve vreme mislim da sam loša majka, da ne mogu osnovne potrebe da joj ispunim. Ona mi ni malo ne olakšava, stalno plače. Ja pokušavam nešto da uradim, ona plače. Juče sam morala da izađem iz tuš kabine sa poluopranom kosom jer je toliko plakala dok ju je Silvija čuvala… Plašim se da sve što radim, radim loše.”

Stefan je zadržao dah. Želeo je da kaže nešto utešno, ali nije znao šta. Kako da je razume? Potom je rekao: ,,Nisi loša majka, Aleksandra. Samo pokušavaš da se izboriš sa svime što se dešavalo u prethodnom periodu i trudiš se da se snađeš. Možda ne bi bilo loše da ipak prihvatiš pomoć koju ti je nudila majka.”

„Nema šanse,“ oštro je rekla. „Ona misli samo na sebe. Uvek je najpametnija. Ona zna, ona ume – a ja ne. I još hiljadu drugih gluposti. Ne treba mi neko da mi dodatno nabija na nos kako ništa ne radim kako treba.“ Uzdahnula je. Glas joj je zadrhtao. „Umorna sam, Stevo. Umorna od svega. Mislila sam… kad je rodim, da ću opet videti neki smisao. Da ću osećati svrhu. Ali… ništa ne vidim. Samo prazninu.“

,,Možda bi trebalo da potražiš pomoć nekog psihoterapeuta ili psihijatra.”

Nasmejala se suvo. ,,Kada? Nemam vremena ni kosu da operem.”

,,Čuvaću je ja dok ti ideš na seanse.”

„Biću dobro. Samo da mi više ne pričaju kako mi je ovo ‘najlepši period u životu’. Možda je bio njima, sa muževima i porodicom koja ih je pazila. Ja sam svog muža sahranila pre manje od godinu dana. I ne želim da mi iko kaže da treba da budem srećna.“

Stefan je provukao prste kroz kosu i zagledao se u potok. Nije mogao da kaže da je razume, da zna kako se oseća, jer je činjenica bila da ne zna. Želeo je da uzme barem deo njenog bola da bi joj bilo lakše. Ipak, to je bilo nemoguće. Aleksandra je bila sama sa svojim bolom i tugom.

,,Dobar si ti, Stevo. Uvek si bio dobar prema nama. Drago mi je što si nam baš ti kum.”

Stefan se blago nasmešio. ,,I meni. Šta god da ti treba, u bilo koje doba, pozovi me, molim te.”

,,Hoću.”

„I možemo li da pomerimo krštenje? Za neki bolji period, molim te.“

„Naravno. Bitno je da budete dobro.“

Stefan se sećao perioda kada Aleksandra nije želela ni da izgovori ime svog deteta. Zvala ju je jednostavno – beba. Ipak, zakonski je morala da je imenuje, pa je tu odluku prepustila njemu, jer će je on krstiti. Dao joj je ime Magdalena – po Mariji iz Magdale, ženi koja je prva videla vaskrslog Hrista. Kao da se nadao da će mala Magdalena biti nada i svetlost u Aleksandrinom životu, znak njenog vaskrsenja nakon svega.

„I… dugujem ti za sve što si kupio. Nisam zaboravila.“

„Nemoj da se opterećuješ. To joj je poklon od mene.“

„Hvala ti. Moram da je nahranim. Hvala što si zvao.“

Kada je prekinuo, ostao je sam pored potoka sa teskobom u grudima koja ga je pritiskala poput kamena. Pogledao je u nebo i osetio ljutnju, iako je sebe prekorio zbog toga. Ipak, kako da je ne oseti? Zaslužili su da budu srećni, da čekaju svoje prvo dete i listaju spiskove imena na internetu, potpuno bezbrižni. Trebalo je da zajedno biraju krevetac i odeću za bebu. Na kraju je krevetac izabrao i kupio Stefan, kao i odeću koju je birala Aleksandrina majka, koja je istini za volju, zaista onakva kakvom ju je Aleksandra opisala. I Stefan je mislio da ta žena ne bi trebalo da bude tu u ovom periodu i dodatno joj otežava, ali trenutno nije imao bolju ideju. Aleksandri je teško. I dalje tuguje za Danijelom i brine da nije dovoljno dobra majka. Umesto da sve bude kako treba, ona je sada sama sa bebom i svaljuje krivicu na sebe i sumnja da je dobra majka. Moraće da pregazi ponos i nazove Silviju kako bi je zamolio da bude što više uz nju, ipak su najbolje drugarice, a istina je da Stefan nema pojma o odgajanju dece, pa će joj Silvija više biti od pomoći.

Sedeo je još malo pored potoka, pa se konačno rešio da krene nazad. Kada se dovezao do vikendice, prvo što je ugledao bila je Anamarija. Sedela je na tremu, u jednoj ruci držala je knjigu, a drugom nehajno prinosila šolju ustima dok je doručkovala. Sunce se poigravalo na njenom licu, osvetljavajući blagi osmeh koji je odavao spokoj – ali Stefan je instinktivno znao da njen život nije tako jednostavan. Samo je umela da izvuče najbolje iz svakog dana, da nosi teret lako, bez da ga iko primeti.

Kao da je osetila njegov pogled, podigla je glavu i mahinalno mu mahnula. Tek tada je primetio koliko je zapravo lepa – ali ne nametljivo lepa, već je zračila jednostavnom, elegantnom lepotom. Kosa joj je bila nehajno podignuta šnalom, ali pramenovi su se izvlačili i padali niz leđa, neukrotivo, kao da imaju svoju volju. Lice joj je bilo sveže, odmorno, a dok se lagano njihala sa slušalicama u ušima, delovala je lako, gotovo bestežinski – poput leptira.

Nosila je jednostavnu ljubičastu košulju kratkih rukava i beli šorts, kombinaciju koju bi mogao obući bilo ko, ali na njoj je to izgledalo tako prirodno, opušteno, kao da ne mari, a opet kao da sve u vezi sa njom ima smisao.

Stefan je prišao tremu. „Dobro jutro.“

„Pre će biti dobar dan“, nasmejala se Anamarija.

„Ne znam kad si ustala.“

„Kad me je probudio tvoj motor.“

„Au, izvini.“

„Nema veze, naspavala sam se.“ Pogledala ga je preko šolje s jogurtom. „Hoćeš da doručkuješ sa mnom prženice i jogurt? Nije Bog zna šta, ali ne mogu da te ne ponudim.“

Stefan se popeo na trem. „Bezveze mi je da ti se utrapim, ali mnogo volim prženice.“

Anamarija se nasmejala. „Toga imam na pretek. Hajde.“ Pokazala mu je glavom stolicu preko puta sebe i otišla po tanjir i šolju.

Kad se vratila i stavila sve pred njega, pažljivo ga je osmotrila. „Snužden si.“

„Pretpostavljam da ne moraš biti psihijatar da bi to videla?“

„Ne moraš.“

„Nije mi dan.“ Uzeo je jednu prženicu i otkinuo parče. „Šta čitaš?“

„Braća Karamazovi.“

„Dobar izbor. Kažu da je Dostojevski jako dobro poznavao ljudsku psihu.“

„Dostojevski je govorio o nesvesnom dok Frojd još zvanično nije utemeljio svoju teoriju o svesnom, predsvesnom i nesvesnom.“

„Je l’ istina da je imao epilepsiju?“

Anamarija je klimnula i sipala mu jogurt. „Da, temporalnu epilepsiju, onu koja pogađa slepoočni režanj. Smerdjakov iz ove knjige boluje od epilepsije, kao i Miškin iz Idiota.“

„Zbog Dostojevskog sam razvio dublji odnos prema religiji.“ Stefan se zamislio. „Uvek sam razmišljao – ako su se toliki veliki umovi fascinirali hrišćanstvom, onda u tome sigurno ima nečega.“

„I? Jesi li pronašao to nešto što si tražio?“

Klimnuo je, a Anamarija se zagonetno osmehnula. „Drago mi je što to čujem.“

Pogledala je ka njegovom motoru parkiranom pored vikendice. „Inače ne volim motore, ali tvoj je zaista lep. Šta te toliko privlači kod motora?“

„Je l’ voliš da se voziš autom i da ne razmišljaš ni o čemu?“

„Da, po mogućnosti uz dobru muziku.“

„E pa, tako je i meni s motorom. Samo, ovde nema mesta za grešku – jedan sekund može da te košta života. Zato moraš da budeš potpuno fokusiran. Pomaže mi da razbistrim glavu.“

„Hm… zvuči primamljivo.“

Stefan se osmehnuo. „Hoćeš da se provozaš?“

Anamarija se odmah odmahnula glavom. „A ne, ja neću sesti na to.“

„Plašiš se?“, upitao je razigrano.

„Ne“, slagala je.

„Mislim da samo imaš predrasude o motorima. Nije uopšte strašno.“

„Radije ću da ti se divim s bezbedne udaljenosti.“

„Kako ti kažeš.“ Zagrizao je još jedan zalogaj. „Super su prženice.“

***

–Anamarija–

Ceo dan sam provela na tremu, zadubljena u Braću Karamazove, a potom sam se zaputila na kupanje. Voda je bila prijatna, osvežavajuća, baš ono što mi je trebalo nakon sati provedenih u čitanju.

Dok sam ulazila u jezero, ugledala sam svog sagovornika iz Čikaga kako sedi na travi i zamišljeno gleda u nebo. Podigla sam ruku i pozvala ga da mi se pridruži, ali je samo odmahnuo i dobacio: „Kupao sam se malopre!“

„Više neću biti pristojna prema tebi!“ nasmejala sam se, odmahnula glavom i zaplivala dalje.

Održavala sam se na površini, zatvorenih očiju, upijajući sunce. Nedaleko od mene, porodica se polako vozila čamcem, a njihov smeh odjekivao je po vodi. Pogled mi je nesvesno odlutao ka obali, i tada sam primetila da Stefan gleda u mene.

Škiljila sam ka njemu, pitajući se o čemu razmišlja dok sedi tako sam. Bilo mi je čudno, jer sam i sama često takva – usamljena, a da mi to ne smeta. Dve devojke, koje su sedele nedaleko od njega, krišom su ga posmatrale, smeškajući se i šapatom razmenjujući komentare.

Nije bilo sumnje, privlačio je pažnju. Što i nije čudno – bio je lep muškarac. Ali, nešto u njegovom držanju, u načinu na koji se uklapao i istovremeno odudarao od okoline, odavalo je da ovde nije „domaći“. Kao da je nosio sa sobom tuđinu.

Pitam se da li je ikada usamljen. Ili ga žene uvek jure.

Zašto je onda ovde sam?

Verovatno bi mnoge devojke volele da provedu odmor s njim, u lepoj vikendici na jezeru. Pomisao me je nasmejala.

Ali… zašto sam onda i ja sama u lepoj vikendici?

Izašla sam iz vode i obavila se peškirom. Otišla sam do Stefana, koji je sedeo na travi i posmatrao vodu. „Već je zahladnelo van vode.“ Protresla sam se. Bez reči, pružio mi je svoju trenerku koja je ležala pored njega. „Namokriću je“, rekla sam neodlučno.

„Osušićemo je.“

Nisam se dalje bunila. Navukla sam haljinu, a zatim i njegovu trenerku. „Moram da se presvučem“, rekla sam, nameštajući rukave. „Jesi li za pivo i kvalitetan razgovor?“

Podigao je obrvu. „Kvalitetan?“

Nasmejala sam se. „Kvalitetan.“