Samo za hrabre

6. poglavlje

U tvojoj kosi sam sakrio zvezde
Mesec u kući od dlanova
Ispod kaputa sve ranjene ptice
I dugu iz moga jastuka

–Bolje da sam druge ljubio, Kerber (1986)

Tek kada sam provela petnaest minuta pokušavajući da prekrijem podočnjake, shvatila sam koliko sam neispavana. Kišno vreme mi nije pomoglo – samo mi se još više spavalo. Dok sam se vozila do bolnice i slušala tihu muziku, razmišljala sam o toplom krevetu koji me čeka kod kuće, sladoledu i seriji.

Nakon vizite sam se povukla u ordinaciju i sačekala kliničkog psihologa da mi donese rezultate testiranja koji će pomoći u postavljanju dijagnoze pacijentkinje hospitalizovane pre nekoliko dana. Ubrzo je ušla doktorka Dubravka i pozvala me da krenem za njom.

„Bojan je pozvao kuma i drugaricu Aleksandre Janković, pa ako imaš nešto da pitaš, sada je prilika.“

„Odlično. Hvala Vam.“

„Juče sam te hvalila kod načelnice, ali…“ Stavila je prst na usne, kao da je to tajna.

Nasmejala sam se. „Kako vi kažete.“

Ušla sam u Bojanovu ordinaciju.

„Evo je i koleginica Anamaria. Želeo sam da sačekam i nju“, rekao je Bojan.

„Dobar dan“, rekla sam i stala pored njega.

Onda sam zanemela.

Pogled mi se susreo sa Stefanovim umornim očima, ali iznad tog umora bila je iznenađenost.

Sklopio je oči na tren, kao da nije verovao da sam zaista tu pred njim i da ću nestati kada otvori oči. Progutala sam knedlu, osećajući kako se težak talas podiže u mom stomaku i samo sam ga gledala nekoliko sekundi, kao da sam pokušavala da obuhvatim sve što mi je izmicalo.

U prostoriji je bilo zagušljivo, iako je prozor bio širom otvoren. Bio je i lepši nego što sam ga zapamtila, ali i kao da ima mnogo više briga. Kao da nas je oboje udario šamar realnosti kada smo se vratili sa odmora. Na jezeru, ušuškani u onom vakuumu gde vreme ne postoji, bili smo bezbrižni. Tamo, sve je bilo jednostavno. Samo mi, tišina jezera i blistave noći koje su činile da zaboravimo sve brige. Ali sada, ovde, svaka sekunda se činila teža od prethodne, kao da je sve što smo pokušavali da zaboravimo ponovo izronilo, sprečavajući nas da pobegnemo. I ponovo smo bili tu – Stefan i ja – samo u drugoj realnosti.

,,Možemo na ’ti’, hm?“, započeo je Bojan, pa smo i Stefan i ja usmerili pažnju na njega.

Stefan je pročistio grlo i odgovorio je: ,,Naravno“, nesigurno bacajući pogled ka meni.

Devojka koja je sedela pored Stefana izbegavala je njegov pogled i sve vreme se obgrljivala rukama kao da pruža podršku samoj sebi. Iako su im stolice bile jedna do druge, ona je blago okrenula leđa Stefanu.

,,Jutros smo obišli Aleksandru. Pomaci su mali, postoje”, rekao je Bojan. ,,Međutim, ono što nas brine je što sumnjamo da kod nje i dalje postoji suicidalna želja. Moramo je držati pod nadzorom još neko vreme. Trebaće vremena dok antidepresivi počnu da deluju. Naglo uključivanje i isključivanje bi bilo opasno, pa smo joj dali i stabilizatore raspoloženja da bi brže delovali.“

,,Ovo nije zdravo okruženje za nju“, rekla je devojka koja je sedela pored Stefana. ,,Mislite da će se ovde oporaviti?“ Pokazala je rukom na ordinaciju, misleći najverovatnije na celu ustanovu. ,,Pa ovo je let iznad kukavičjeg gnezda.“

,,Mislite da mi koji radimo ovde nismo svesni toga?“, upitala sam je, a ona me je iznenađeno pogledala. ,,Da li je ambulantno lečenje bolje za osobu sa depresijom i novopečenu majku koja je trenutno odvojena od deteta? Apsolutno. Da li možemo da je uputimo na ambulantno lečenje? Još uvek ne. Zaista bi za nju bilo dobro da izađe odavde, ide na psihoterapiju, uzima lekove, bude sa detetom, okružena ljudima koje voli – tako će i biti, ali moramo da se strpimo jer ne smemo da je pustimo dokle god postoji verovatnoća da će ponovo pokušati da se ubije.“

,,Šta predlažete?“, pitao je Stefan.

Nešto me je steglo u stomaku kada sam ga pogledala. Sve ga je ovo veoma pogodilo. Aleksandra je hospitalizovana pre malo više od nedelju dana, baš tada kada je Stefan otišao…Zato je otišao… Uzdahnula sam i sela na Bojanovu stolicu, stavivši sve po strani i razmišljajući o Stefanovim pitanju koje je isključivo vezano za Aleksandru. Sada je ona prioritet.

,,Aleksandra mora još malo ostati u bolnici pod nadzorom. Uključena joj je terapija i nadamo se da će svakog dana biti sve bolje, ali i sami ste svesni da nije sve toliko jednostavno. Uz lekove treba da se uključi i psihoterapija. Ona se još uvek nije u potpunosti oporavila od muževljeve smrti, a onda je došlo majčinstvo koje nosi potpuno nove izazove. Mnoge žene prođu kroz promene raspoloženja ili takozvani ‘bejbi bluz’, ali postporođajna depresija je nešto ozbiljno, nešto što ne možemo zanemariti. Tu je i njen strah da nije dovoljno dobra majka, da neće uspeti, da možda sve radi pogrešno. Depresija joj otežava povezivanje sa bebom, a osećaj krivice je konstantan. Biće potrebno vreme, rad i puno strpljenja, ali daleko od toga da ne postoji izlaz. Samo vas molim, imajte razumevanja za nas i budite tu, kao što već jeste.“

,,U redu“, rekao je Stefan. ,,Radite kako mislite da je potrebno. Šta god da zatreba, tu smo.“

,,Stefane, ti si dugo bio odsutan, ne živiš ovde?“, pitao je Bojan.

,,Živeo sam u Americi do skoro.“

,,Silvija je provela više vremena sa Aleksandrom, pa ću zbog toga neka pitanja postaviti njoj.“

,,Naravno, naravno.“

,,Bojane, je l’ ti onda ne smeta da ja porazgovaram sa Stefanom o nečemu dok ti pričaš sa Silvijom?“, upitala sam.

,,Slobodno.“

„Stefane, hajdemo mi napolje“, rekla sam i izašla iz ordinacije.

Stefan je zastao na trenutak, očigledno zbunjen, ali je zatim krenuo za mnom. Ćutke smo hodali kroz hodnik, a ja sam osećala njegov pogled na sebi, ali nisam mu uzvraćala pogled.

„Ne smeta ti da izađemo napolje?“, pitala sam, prekidajući neprijatnu tišinu.

„Svejedno mi je, doktorka.“

Tada sam ga pogledala i onaj osećaj u grudima postao je još jači. Pogled mu je šetao po mom licu, kao da želi da zapamti svaki detalj. Njegove oči su bile tamne i pune neizrečenog. Nečega što se borilo da izađe na površinu.

Izašli smo napolje i seli na klupu pored česme. Stefan je bacio pogled ka visokom, zelenom drveću i duboko udahnuo.

„Ovde je… lepo.“

Nasmešila sam se. „Da, zapravo je krug bolnice veoma lep. Neka odeljenja su renovirana i izgledaju tako da nikada ne bi pomislio da je to psihijatrijska ustanova. Ipak, Silvija je bila u pravu – ovo jeste let iznad kukavičjeg gnezda. Postoji neka teskoba koja se ovde oseća, neki mrak, koliko god da je spoljašnjost lepa. To mi koji radimo ovde najbolje znamo.“

Stefan je polako klimnuo. Ćutao je neko vreme, a onda tiho rekao: „Žao mi je što sam otišao bez pozdrava, Anamaria.“

Steglo mi se nešto u grudima. Pomislila sam na sve neizgovorene reči između nas, ali nisam želela da sada otvaram tu temu.

„Nisam o tome želela da pričamo“, presekla sam ga. „Nego o Aleksandrinoj majci.“

Skupio je obrve. „Što o njoj?“

„Ona žena je hodajuća toksičnost. Juče sam je zvala da popričamo o Aleksandri, da joj objasnim neke stvari i uputim je. Onda sam shvatila da bi to bilo kao da govorim gluvoj osobi.“

Stefan je odmahnuo glavom, očigledno iznerviran. „Ma… znam ja to. Aleksandra je nije želela u svojoj blizini. Razumem i zašto. Samo bi joj otežavala. Ne mogu da shvatim tu ženu. Ćerka joj je na psihijatriji jer je pokušala da se ubije, a ona na to gleda kao da je otišla u banju i utrapila joj dete.“

„To je bila naredna stvar koju sam želela da kažem. Ne znam koliko sam puta to ponovila – ali Aleksandri treba podrška.“

„Ja to razumem, kao i Silvija, ali ne i njena majka.“

„Znaš, ja nisam za to da Aleksandra bude dugo odvojena od bebe. Treba je polako, nenametljivo zbližavati s njom. I kad izađe, trebaće joj pomoć oko deteta. Deca osećaju sve, iako je ona još uvek mala. Veruj mi, kako oni mogu da osete majku i kakva je majka i kako odgovara na njihove potrebe, to psihologija toliko dugo izučava. Ja u to verujem, iako sam psihijatar. I zbog toga želim da uzmem sve u obzir.“

„Danima već provodim vreme kod njih kući, pomognem koliko mogu, ali ne mogu da se uklopim s poslom. Razmišljao sam… da ja preuzmem brigu o njoj.“

„O bebi?“

„Aha“, nesigurno je rekao. „Silvija hoće da je čuva, ali ipak sam joj ja kum. Ja sam ih venčao, ja ću je krstiti, osećam odgovornost, porodičnu dužnost… Ne znam kako da to nazovem.“

Posmatrala sam ga dok je pričao. Video se umor na njegovom licu, neka vrsta unutrašnje borbe.

„Razumem. Dugo ih poznaješ?“

„Ceo život. Oni su se voleli još kao klinci. Njena majka nikada nije odobravala njihovu vezu. Mislila je da nije dovoljno dobar za nju, jer je radio na gradilištu od svoje četrnaeste godine, ali nije imao izbora, morao je da pomogne porodici. Što je najvažnije, bio je pošten i dobar čovek. Mnogo sam bio srećan zbog njih, ali… znaš kad ti se nekako ne da…“ Izdahnuo je i provukao prste kroz kosu. „Ne znam šta da radim, Anamaria. Ne znam kako da pomognem.“

Osetila sam potrebu da mu kažem nešto utešno, ali pre nego što sam uspela, prišao nam je pacijent. Pogled mu je bio prazan, lice bledo, obrazi upali. Nisam radila na muškom odeljenju, ali znam da mu je ovo treća ili četvrta hospitalizacija po redu zbog shizofrenije koju je imao već duže vreme i koja ga je polako izjedala.

„Je l’ imate cigaru?“

„Nemamo mi, ali ima doktor Bojan. Onaj tamo“, krišom sam prstom pokazala na Bojana koji je tada zajedno sa Silvijom izašao iz bolnice. „Ali nemoj da mu kažeš da sam ti ja rekla.“

„Hvala“, rekao je i krenuo ka njemu.

Stefan se nasmejao. „Ti si neverovatna.“

Slegla sam ramenima. „Žao mi ih je. A i taman će nam malo kupiti vremena, jer će se Bojan vaditi kako nema cigare, a onda će popustiti i daće mu sve. Uvek popusti.“

Stefan se nasmejao, ali ubrzo se ponovo uozbiljio. „Anamaria, misliš da radim ispravnu stvar?“

„Ako misliš da je bolja opcija da se ti staraš o bebi i ako to misli Aleksandra, onda uradi tako. Pustićemo vas da je obiđete i popričaj sa njom, jer ja ne smem da utičem na tvoju odluku, Aleksandra je ipak moja pacijentkinja. Nadam se da me razumeš.“

„Naravno. Znaš, tu postoji jedan problem“, rekao je tiho.

Pogledala sam ga sa blagim podizanjem obrva.

„Ja nemam pojma kako da se brinem o dvomesečnoj bebi.“

Uzdahnula sam. „Pretpostavila sam, ali, znaš, niko se naučen nije rodio.“

„Da, ali ja nisam ni malo pripremljen.“

Nasmejala sam se. „U gadnom si sosu, neću da te lažem, ali, nije to baš toliki bauk. Samo ćeš morati da budeš stalno kod kuće.“

„Već sam stalno kod Aleksandrine majke.“

„Onda možda sebi i olakšavaš. Ipak, ne znam da li će se njena majka složiti.“

„Nije ona kao sve ostale bake. Ona ne želi obavezu u životu.“

Stefan me tada pogledao na način zbog kojeg mi se stegao stomak.

„Mogu li da dobijem tvoj broj telefona? Ako mi zatreba nešto…“

Razmislila sam na trenutak, pa mu izdiktirala broj.

„Žao mi je što ti nisam tražio broj u nekim lepšim okolnostima.“

Osetila sam nešto neizrečeno u njegovom glasu, ali pre nego što sam stigla da odgovorim, Bojan je viknuo: „Anamaria, hajde odvedi ih do Aleksandre! Samo da kupim cigare i stižem.“

Pogledala sam Stefana još jednom. U njegovim očima ostala je priča koju još nismo ispričali. Otkad sam ga sanjala jutros mislila sam samo o njemu, a onda ga nakon par sati zatekla u ordinaciji. Sada Stefan, povratnik iz Amerike, koji se brinuo samo o svom motoru želi da preuzme brigu o svom kumčetu. To je zaista bilo hrabro i, iako tek sada vidim koliko sam bila ljuta na njega jer je otišao bez pozdrava, želela sam da mu pomognem koliko je u mojoj moći.

***

Stefan je stajao pored hangara na sportskom aerodromu u Nišu, posmatrajući kako poslednji zrak popodnevnog sunca prelazi preko krila Cessne 172. Vetar je donosio miris goriva i pokošene trave, dok su motori aviona u daljini brujali u ritmu njegovog srca. Nekada su mu nebesa bila dom, a sada su pista i učionica postali njegovo utočište. Sa slušalicama oko vrata i rokovnikom pod miškom, čekao je svog sledećeg učenika, spreman da ga nauči ne samo tehničkim veštinama, već i onoj posebnoj vrsti slobode koja dolazi tek kada se čovek vine iznad oblaka.

Razmišljao je o Anamariji. Kada ju je ugledao danas, nešto u njemu se probudilo i oživelo. Na trenutak, zaboravio je gde se nalazi i zbog čega. Na odmoru je bila opuštena, prirodna, stalno u pokretu. Ovo danas… bilo je drugačije. Bila je ozbiljna, fokusirana i nekako zabrinuta. I prelepa. Nosila je jednostavan bež komplet i preko beo mantil. Stefan je na odmoru nikada nije video našminkanu, ali sada joj je blaga šminka isticala oči i usne, dodajući joj nešto profinjeno, nešto čega ranije nije bilo.

Ipak, jedno je bilo sigurno – Anamaria je bila ljuta na njega. Video je to u njenom pogledu, u hladno odmrenim usnama kada ga je spazila. Otišao je bez pozdrava, a ona mu to nije oprostila.

Pogledao je u nebo, među ružičastim i narandžastim tragovima zalaska, kao da je tamo mogao videti Danijela. Svaki put kada bi podigao pogled ka nebu, činilo mu se da ga tamo negde čeka njegov stari prijatelj.

,,Teško joj je. Znam da želi da bude s tobom, ali nije joj mesto tamo. Mesto joj je pored male Magdalene. Potrebna joj je. Još mnogo toga ima da proživi, mlada je. I da čuva uspomenu na tebe. Znam da bi i ti želeo da ja čuvam Magdalenu. Ali kako da se snađem? Ne znam šta da radim.”

Gledao je u nebo, ali nebo nije odgovaralo. Zario je lice u šake. ,,Bože, pokaži mi šta je ispravno”, zavapio je.

,,Ispravno je ono što ti misliš da jeste. Već znaš šta treba da radiš, samo tražiš odobrenje”, začuo je iza sebe.

Okrenuo se i ugledao Jovana, svog prijatelja sa kojim je osnovao ovu letačku školu.

Stefan se trgao iz misli i izdahnuo. ,,Jovane… Kuma mi je na psihijatriji. Pokušala je da se ubije. Dane provodim pomažući njenoj majci da se brine o bebi obilazim je u bolnici.”

Osećao se nekoliko kilograma lakše čim je to izgovorio.

Jovan je prekrstio ruke i zagledao se u horizont. ,,Znao sam da se nešto dešava čim si počeo da izbegavaš ljude, ali nisam hteo da te pritiskam.”

,,Neću moći da budem angažovan u narednom periodu, moram da se brinem o kumčetu.”

,,Ovo je i tvoja škola. Imaš potpuno pravo na to. Samo ćemo morati da otvorimo konkurs za još par instruktora.”

,,Moći ću od kuće da ti pomognem oko papirologije i konkursa, samo neću dolaziti neko vreme.”

Jovan ga je prijateljski gurnuo ramenom. ,,Ne brini. Šta god ti treba, tu sam. Nisi sam. Nikad neću zaboraviti što si mi pomogao da otvorimo ovo čudo. Naučio si me da ništa nije nemoguće.”

To je i bila Stefanova filozofija: Ništa nije nemoguće. Ali sada, prvi put, ta misao mu je zvučala drugačije. Nije više bila samo fraza kojom se hrabrio. Bila je stvarna, opipljiva.

Podigao je glavu i uzdahnuo.

Možda je zaista vreme da poveruje u to. Ne samo za sebe. Već i za one koje voli.