Samo za hrabre

7. poglavlje

Dođi, dođi,
dođi, kada dan pokori se noći
dođi jer sam sam
a sam neću moći

Dođi, Kerber (1984)

,,Milica je ljuta na mene“, rekao je Stefan. ,,Iako to ne priznaje. Nije se odvajala od mene nikada i sada joj ovo teško pada, ali ne mogu da je dovedem ovde zbog škole. Čim budem mogao, otići ću u Čikago da je vidim. Kad se rodila, bila je toliko majušna. Ja sam bio veliki brat koji se brinuo o njoj. Jedva sam čekao da dođem iz škole samo da čuvam sestru. Za mene je Milica tada bila nešto najlepše na svetu. I sada je. Mnogo je volim. I brinem za nju, jer je sada sedamnestogodišnjakinja, izlazi, druži se i sviđa se momcima. I koliko god da se brinem, znam da moram da je pustim da se snađe, okusi život, da je podržim, ali i da je čuvam.“ Uzdahnuo je. ,,Zapravo, ne znam da li je teže brinuti o dvomesečnoj bebi ili sedamnestogodišnjoj tinejdžerki. Videćemo uskoro. Hajmo, Lena.“

Uzeo je žutu korpu sa iscrtanim medvedićima različitih veličina, u kojoj je spavala mala Magdalena. Dok ju je nosio ka kući, osetio je neobičan miks straha i odgovornosti.

Izašao je iz auta i uneo prvo nju u kuću, pazeći da ne poremeti njen san, a zatim se vratio po stvari koje je poneo. Aleksandrina majka bila je skeptična kada je čula njegov predlog, ali je ipak pristala, obećavajući da će dolaziti kod njega i pomagati mu kad se vrati s posla. Takođe mu je rekla da može da je pozove kad god mu je potrebna, ali Stefan je sumnjao da će to zaista uraditi.

„Kao da sam znao,“ promrmljao je dok je unosio moderni krevetac na rasklapanje, koji se kasnije može koristiti kao prostor za igru. Bilo mu je lakše da ga rasklopi i stavi dušek nego da sklapa deo po deo.

Podigao je Magdalenu iz nosiljke i spustio je na krevet, na njeno ćebence. Probudila se i, kad su im se pogledi sreli, imao je osećaj da ga posmatra s nekom vrstom radoznalosti. Onda se polako nasmešila i mahnula ručicama, kao da mu govori: „Ti si moj novi drugar.“

„Ne brini, nećeš dugo biti osuđena na moje veštine bejbisitovanja. Mama će brzo kući,“ rekao je i podigao je sa kreveta, odnevši je u dnevnu sobu.

Uzeo je konzervu sa mlekom za dohranu i prisetio se Ljiljaninog objašnjenja. Trudio se da pogodi tačnu brojku na merici, ni manje ni više. Kada je bio siguran da je temperatura mleka odgovarajuća, prislonio je flašicu uz bebina usta. Dok je pila, gledala ga je pravo u oči.

Stefan se nasmešio i pomilovao ju je po glavi. Bio je ubeđen da ona oseća Aleksandrino odsustvo.

„Ti si trenutno najčistije biće na ovoj planeti,“ izdahnuo je i poljubio je u čelo.

Prvi koraci su bili uspešni. Nahranio ju je, presvukao, promenio pelenu… Ipak, kada je došao trenutak za kupanje, stvari su postale komplikovane.

Gledao je u ružičasto korito sa vodom i u još uvek obučenu bebu. Osetio je kako mu se srce ubrzava. Mala Magdalena ga je gledala, a zatim se u njenim očima pojavila zbunjenost. Počela je da mlatara ručicama i ubrzo zaplakala. Bila je pospana i nervozna.

Stefan je izdahnuo. „Jebiga.“

***

„Čuda ne postoje, svaki naš korak je put koji moramo preć’…“ Anamaria je pevušila dok je ređala namirnice u frižider. Bila je umorna. Oči su joj se same sklapale, a sve o čeme je razmišljala bio je topao tuš i krevet.

Mehanički je slagala začine u fioku, dok su Dino Merlin i Ivana Banfić postajali sve tiši u pozadini. Njen um je bio daleko. Vraćao se na prizor iz bolnice – pacijentkinja koja se otima, lekari i tehničari koji je fiksiraju za krevet. Pogled ranjenog čoveka, pogubljenog, predatog bolesti. Videla je fiksiranja i ranije, ali ovaj put bilo je drugačije.

Zvono telefona prenulo ju je iz misli. Kesica sa karijem joj je ispala na pod. Izdahnula je i javila se na broj koji nije imala u imeniku.

„Anamaria, ja sam.“ Zastala je kada je čula njegov glas. „Stefan“, dodao je nakon trenutka tišine.

„Znam. Reci, je l’ sve okej?“

„Jeste, ali mi treba tvoja pomoć.“

„Onda nije sve okej.“

„Ne mogu sam da okupam Magdalenu.“

„Ona je kod tebe?“

„Da, ja ću je čuvati neko vreme.“

„Vidim da ti odlično ide,“ nasmejala se, iako je u tom osmehu bilo više umora nego podsmeha.

„Hvala, doktorka, stvarno si divna.“

„Nema na čemu. Reci mi, šta tačno očekuješ od mene sad?“

Čujan uzdah sa druge strane. „Da svratiš ako nisi zauzeta.“

Anamaria je zaćutala. Nije znala šta je pametno. Obećala mu je pomoć. Ipak, prisustvo Stefana u njenom životu bilo je sve samo ne jednostavno.

Pomirljivo je klimnula, kao da može da je vidi.

„Okej. Daj mi adresu.“

***

Anamaria je parkirala ispred velike kuće, okruženom prostranim dvorištem. Dvorište ju je odmah osvojilo – niz žutih lampica, obavijenih oko niskih stubova, treperio je u ritmu vetra, osvetljavajući put do kuće. Sa desne strane, nalazila se baštenska ljuljaška i letnjikovac. Anamaria je pomislila kako bi želela da ima ovakvu baštensku ljuljašku i da svakog jutra pije kafu na njoj i čita knjigu.

Kapija je bila otključana, ali je ipak poslala Stefanu poruku. Hodala je stazicom, gledajući grm crvenih ruža pored ograde.

Zvuk otvaranja vrata trgnuo ju je iz misli. Podigla je pogled i ugledala Stefana na pragu, s bebom u naručju. Prizor ju je pogodio dublje nego što je očekivala – on, s toplim osmehom, nežno ljuljuškajući malo biće koje se meškoljilo u njegovim rukama. Srce joj je poskočilo, a u grudima se razlila neobjašnjiva toplina.

„Ćao.“ Široko se osmehnula kada je videla dva krupna oka kako je gledaju. Za ona druga dva nije želela da prizna da joj je drago što je gledaju. Srce joj je na tren ubrzalo ritam, ali se brzo pribrala.

„Zdravo, ljubavi, kako si slatka.“ Promrmljala je nežno, ne skidajući osmeh sa lica.

„Hvala ti što si došla.“ Stefan se sklonio sa dovratnika kako bi ušla u kuću. Njegov glas bio je topao, pomalo umoran, ali zahvalan.

„Nema na čemu, obećala sam da ću pomoći ako mogu.“ Spustila je tašnu na kauč i nesvesno popravila kosu. „Je l’ mogu malo da je uzmem?“

„Naravno.“

Pažljivo je uzela bebu u naručje, privijajući je bliže sebi. Toplina malog tela, nežna koža i blag miris bebine kose raznežili su je. „Kako divno mirišeš“, promrmljala je s osmehom, ljuljajući Magdalenu u naručju. „Prelepa je.“ Pogledala je Stefana, a on je polako klimnuo, posmatrajući je s nekom neodređenom toplinom u pogledu.

„Ti si joj kum? Ti si joj dao ime?“

„Da, po Mariji Magdaleni.“

„Sviđa mi se.“ Primetila je kako mu se usne blago izvijaju u osmeh, kao da mu znači njeno odobrenje.

„Aleksandra je odlagala krštenje za neke bolje dane, ali mi je danas rekla da bi volela da je krstim što pre i da ne čekamo da izađe iz bolnice.“

„Kad ćeš je krstiti?“

„Dogovorio sam se sa sveštenikom da to bude sledeće nedelje.“

„To možda i nije loša ideja.“ Pogledala je u malu Magdalenu, koja se prozevnula, a srce joj se istopilo. „Tebi se spava, ljubavi. Hajde da se kupamo i idemo da spavamo.“

Anamaria je pipnula vodu u koritu. „Moramo da natočimo drugu, ova se već ohladila. Ti mi donesi jednu pelenu, a ja ću da sredim vodu.“

Stefan je brzo otišao, a ona se zadržala na trenutak, posmatrajući Magdalenu. Imala je osećaj da bi mogla ovako satima da je gleda, da upija svaki njen treptaj, svako protezanje njenih majušnih ručica.

Sipala je malo vode u korito i stavila pelenu na dno. Stefan ju je posmatrao dok je polako pripremala sve za kupanje, a osećaj topline se polako uvlačio u njega. Možda su se ponovo sreli zbog Magdalene, ali počeo je da shvata da postoji nešto mnogo dublje u načinu na koji Anamaria osvetljava prostor oko sebe.

Anamaria je polako spustila Magdalenu u vodu. Beba je mumlala nerazumno i smeškala se.

„Prija joj voda.“ Stefan ju je posmatrao kako jednom rukom drži bebin vrat i glavu, a drugom je kupa. „Vidiš, držiš je ovako i paziš da se ne klizne zbog vode. Pripremi šampon.“

Polako ju je podigla i ispružila šaku da Stefan sipa šampon. Nežno ga je umasirala na teme, dok je beba zatvorila oči i promrmljala zadovoljno.

„Gde si naučila tako lepo da se snalaziš?“, upitao je Stefan, s nekom blagom fascinacijom u glasu.

Anamaria se nasmejala. „Sve moje sestre su se udale pre mene, iako sam ja uvek pričala kako jedva čekam da se udam i rodim bebu.“

„U međuvremenu su ti se promenili ciljevi?“

„Ne, samo nisam našla pravu osobu.“ Pogledala je u njega i na tren zadržala pogled. „Napuni mi bokal mlakom vodom.“

Stefan je uradio kako mu je rekla i krajičkom oka posmatrao njenu punu posvećenost dok je kupala Magdalenu. Beba je gledala u nju i promrmljala: „Ooo.“

Anamaria se nasmejala. „Sviđa ti se, hm?“ Kada je isprala sav šampon i sapun, Stefan ju je umotao u peškir i odneo u sobu.

„Hoćeš da je presvučeš dok ja spremim mleko?“, upitao je Stefan.

„Jesi li je ti nekad presvlačio?“

„Malopre sam joj menjao pelene.“

„Okej, onda može. Nije poenta da ja sve radim umesto tebe, nego da ti naučiš. Možda nekad neću biti tu da ti pomognem.“

„Bez brige. Ja ću i da je uspavam.“

„Ostaću da to vidim,“ tiho se nasmejala i približila sebi pampers i pidžamu koju je Stefan spremio.

„Ovaj, hteo sam da te zamolim još nešto.“ Nesigurno je stao na dovratnik, a Anamaria ga je zbunjeno pogledala.

„Sigurno će se buditi tokom noći i plašim se da ne zaspim čvrsto i da je ne čujem, ili da neću moći da je uspavam, ili… Je l’ bih previše tražio ako bih te pitao da prespavaš ovde?“

„Da.“

Izdahnuo je. „Znam, ali… Ima puno soba ovde, možeš da biraš između nekoliko za goste. I neće ovo biti stalno, stvarno, samo sada.“

Anamaria je pogledala u Magdalenu, pa u Stefana. Nije znala šta joj je teže palo – činjenica da nije mogla da ga odbije ili osećaj da je već prećutno odlučila da ostane.

„Dobro,“ najzad je rekla.

Stefan se ozareno nasmejao. „Hvala ti, Anamaria.“

„Briši dok se nisam predomislila.“

Nakon što je presvukla Magdalenu, upalila je noćnu lampu u obliku bubamare i ugasila svetlo. Kada je Stefan doneo pripremljeno mleko za bebu, ostavila ga je da je nahrani i uspava.

„Biću u dnevnoj sobi ako ti trebam.“

„Imaš u frižideru hranu i sok, a u fiokama grickalice. Uzmi šta god poželiš,“ tiho joj je rekao.

„Važi.“ Zatvorila je vrata i otišla u dnevnu sobu. Sela je na kauč i uključila televizor, tražeći dokumentarac uz koji voli da se opusti. Dok je menjala kanale, pogled joj je lutao po prostoru.

„Ovi ljudi imaju i ukusa i para“, prošaputala je, zastavši pogledom na lakiranim stepenicama koje su vodile na sprat. Prišla im je, osvrnula se na hodnik sa nekoliko soba, a zatim otišla do kuhinje. Sudovi su bili oprani, a u tiganju se nalazila hladna večera – dokaz da Stefan zaista koristi kuhinju. Kuća mu je bila uredna i to joj se dopadalo. Odavao je utisak odgovornog čoveka koji se brine o sebi, ne očekujući da neko drugi to čini umesto njega.

Uzela je čips iz fioke i vratila se u dnevnu sobu. Dokumentarac je već odmakao kada je Stefan izašao iz sobe, krećući se tiho. Pogledala ga je krajičkom oka i suzdržala osmeh.

„Uspeo si?“

„Aha“, ponosno je rekao. „Jesi li uzela nešto da jedeš?“

„Večerala sam kod kuće. Uzela sam čips, hvala ti.“

„Osećaj se kao kod kuće.“

„Mhm“, promrmljala je, usmeravajući pažnju nazad na televizor.

Stefan je seo u fotelju i uzdahnuo. „Šta gledaš?“

„Prihvatilište za medvediće.“

Zbunjeno je podigao obrvu dok su na ekranu ljudi hranili malog medveda mlekom iz flašice.

„To je prihvatilište u Kanadi. Dovode mladunce koji su ostali bez majke, brinu o njima dok ne porastu dovoljno da se vrate u šumu. Pokušavaju da ih više povežu sa drugim medvedima nego sa ljudima, da zadrže svoj urođeni strah, inače kad dođe sezona lova ljubav prema ljudima im neće ići na ruku.“

Stefan se blago osmehnuo. „Koliko dugo već pričaš o medvedima?“

Ona se trgnula, pa se nasmejala. „Sigurno neću posle pola dana provedenog na psihijatriji gledati dokumentarac o psihijatriji.“

„Je l’ ti nekad bude teško da radiš tamo?“

Izdahnula je, okrenuvši se ka njemu. „Naravno. Navikla sam se na mnogo toga, ali svaki čovek je priča za sebe. Nekad se vežeš, pa nešto teže podneseš. Neke scene ostaju sa mnom, makar neko vreme, dok ne izblede ili ih ne zamene nove.“

„Ali voliš to što radiš?“

„Da. Oduvek sam želela da pomognem ljudima. Bolest duše i bolest tela nisu isto, ali su često povezane. Ja sam izabrala dušu. Svaki poziv nosi svoj danak.“

Stefan je klimnuo. „Hrabra si, Anamaria.“

Nasmejala se. „Nisam ja ta koja leti u metalnoj ptici.“

„To ne menja činjenicu da si hrabra.“

„Hvala ti,“ rekla je tiho.

Nastao je trenutak tišine, ali ne neprijatne. Stefan je kratko uzdahnuo.

„Žao mi je što sam otišao onako. Silvija me je pozvala i rekla mi za Aleksandru. Izbezumio sam se. Spakovao sam se i odmah krenuo. Ali nije istina da sam želeo samo da nestanem. Došao sam do tebe i kucao na vrata, ali nisi otvarala.“

„Spavala sam. Došli smo tek ujutru.“

„Pretpostavio sam. Bilo mi je žao što nisam ranije uzeo tvoj broj. Ali svakako bih te potražio.“

Ona se podsmehnula. „Niš jeste mali grad, ali nije baš toliko mali.“

„Koliko Anamaria specijalizira psihijatriju? Poznajem dosta ljudi ovde. Nemoguće da te ne bih našao.“

Nagnula je glavu. „Zašto?“

,,Zato što smatram sebe pametnijim i zrelijim nego ljude koji su te tako lako pustili.”

Ovaj odgovor ju je zatekao. Spustila je pogled i brisala nevidljivu mrlju sa dlana. Stefan je seo pored nje na kauč. Njegova ruka bila je blizu njene, toplota je isijavala između njih, ali se nisu dodirivali.

„Izvini, Anamaria.“

Blago se osmehnula, ali ovog puta u njenom pogledu bilo je nečeg dubljeg. „U redu je. Oprošteno ti je.“

Gledao ju je pažljivo. Nikada nisu bili bliži. U očima mu je videla kajanje, ali i nešto drugo – nešto što ju je zbunjivalo i uznemiravalo na način koji nije mogla da objasni.

„Znam da su okolnosti drugačije, ali to ne znači da ne treba da iskoristimo priliku. Ako bismo čekali savršen trenutak, nikada ne bismo iskoristili nijednu“, rekao je.

„U tome se slažemo. Zanimljivo je kako prihvataš stvari onakvima kakve jesu i tražiš najbolje u njima. Neki ljudi misle da sve mora biti savršeno.“

„Takve život još nije dobro povukao za uvo.“

Nasmejala se. „Verovatno.“

Stefan se pomerio. „Mogu li da ti pravim društvo u gledanju medvedića?“

Ona se nasmejala i povukla u stranu, praveći mu mesta. Ležali su jedno pored drugog, dok je Anamaria pokušavala da sakrije ubrzano disanje. Svaki njegov pokret bio joj je previše svestan. Bacila mu je pogled krajičkom oka i primetila da je previše fokusiran na emisiju – ili se bar trudio da deluje tako. To ju je nasmejalo.

„Šta je smešno?“, pitao je, okrenuvši glavu ka njoj.

Odmahnula je glavom, ali on ju je bocnuo prstom. „Pitao sam što se smeješ.“

„Moram da te pitam nešto.“

Podigao je obrve. „Slušam.“

„Je l’ Silvija zapravo ona preljubnica s interneta?“

Stefan je prasnuo u smeh. „Preljubnica s interneta?“

„Izvini, zla sam, ali to je istina.“

„Da, to je Silvija. Kako si znala?“

,,Pa rekao si da je ona najbolja drugarica tvoje kume. A i vidim da joj je prilično neprijatno kada je pored tebe.”

Stefan je slegnuo ramenima. ,,Trudim se da je što više izbegnem, ali u ovoj situaciji to baš nije moguće. Kakva god da je situacija između nas, ona je stalno bila uz Aleksandru. Fer je.”

,,Ona bar oseća stid za to što je uradila…”

Stefan je slegnuo ramenima. ,,Njihov problem, imali stid ili ne, to ne umanjuje činjenicu da su povredili nekoga. I više nisu naša briga. Slatki su ovi mladunci.”

Ona se veselo osmehnula. ,,Da?” Stefan je klimnuo. posmatrao ju je dok je gledala emisiju i smeškala se.

Anamaria je zaspala na kauču gledajući emisiju, nesvesno oslonivši glavu na Stefanovo rame. Njegova toplina i ritmično disanje uspavali su je brže nego što je očekivala. Stefan nije imao srca da je pomeri. Samo je ostao da leži pored nje, posmatrajući mir na njenom licu.

Kad se u tišini kuće začuo tihi plač, polako je podigao glavu. Magdalena. Oprezno je izvukao ruku ispod Anamarijinog ramena, pazeći da je ne probudi, pa se tiho uputio ka sobi.

Stefan ju je podigao iz kreveca i nežno privio uz sebe, ljuljajući je lagano.

„Evo sam, evo sam…”

Kad se malo smirila, pripremio joj je mleko i nahranio je, a zatim je strpljivo uspavao, ljuljajući je sve dok se nije opustila u njegovom naručju.

Kada se vratio u dnevnu sobu, zatekao je Anamariju kako sedi na kauču, gledajući na sat kroz još uvek pospane oči.

„Razmestiću ti krevet u spavaćoj sobi, da ne spavaš na kauču. Sačekaj, nemoj ponovo da zaspiš“, rekao je s osmehom.

„Mmmhm“,  promrmljala je, već poluzatvorenih očiju.

Čim je dotakla posteljinu, san ju je potpuno obuzeo.

Kada se probudila, sunčevi zraci su već obasjavali prozor. Pogledala je na sat – šest ujutru. Protegnula se i ustala, još uvek osećajući toplinu kreveta koji joj je Stefan spremio.

Sišla je niz stepenice i zatekla Stefana i Magdalenu u kuhinji. Držao ju je u naručju dok je jednim rukom spremao sebi kafu.

„Kakvi ste vi ranoranioci,“ rekla je uz osmeh.

Stefan se okrenuo. „Izvini ako smo te probudili.“

„Niste, moram kući da se spremim za posao.“ Bacila je pogled na Magdalenu, koja ju je posmatrala krupnim, radoznalim očima. „Je l’ se često budila sinoć?“

„Ne, lepo je spavala,“ odgovorio je, a zatim dodao tiše, kao da je govori sebi: „I ti si.“

Anamaria mu se zahvalno osmehnula.

„Ja moram da idem da zaradim za život, a vi uživajte,“ rekla je dok je uzimala torbu. „Možda ću svratiti posle posla, ako nemam obaveze.“

Stefan je klimnuo glavom, osmehujući se. „Hvala ti, Anamaria. Mnogo ti hvala na svemu.“

Namignula mu je i mahala dok je izlazila, osećajući na sebi njegov pogled i tihi osmeh koji ju je pratio kroz vrata.