Samo za hrabre

4. poglavlje

Odlazi noć, plašljive oči, sanjivo pitanje
Sačekaj da rasanim reči, sačekaj svitanje

Jednom kad noć probudi te
Kad ne bude važno kô pre
Priseti se barem na tren
Jednom kad ne bude me

Hej, još samo ovu noć mi daj
Ne trebam više
Hej, i biće dovoljno za kraj

Još samo ovu noć mi daj, Kerber (1986)

Već je odavno svanulo kada smo se Stefan i ja vratili. Skinuo mi je kacigu i nasmejao se kad je video kako mi se kosa razletela na sve strane. ,,Izgledaš kao da si izašla iz tornada”, zadirkivao me je, pokušavajući da mi zagladi pramenove. Namrštila sam se i protresla glavu, ali on mi je prstima sklonio kosu iza uveta. Njegov dodir bio je lagan, ali dovoljno prisutan da ga primetim.

„Hajde da nam spremim nešto za doručak.”

„Ti?“ podigla sam obrve.

„E, ovo je predrasuda. Sad sam se naljutio“, rekao je i krenuo unutra. Nasmejala sam se i pošla za njim.

„Nisam tako mislila.“

„Da, da“, dobacio je dok je nestajao u kuhinji.

Sela sam u malu, udobno uređenu dnevnu sobu. Pogledala sam ka visokom plafonu i divila se lakiranom drvetu koje je odavalo osećaj topline i elegancije. Videlo se da je u vikendicu uloženo dosta truda i novca. Na policama iznad televizora stajale su uramljene fotografije. Stefan je lupao tiganjem i vratima frižidera, očigledno zauzet.

Ustala sam i prišla slikama. Na jednoj su bili Stefan i devojčica mlađa desetak godina od njega – najverovatnije sestra. Na drugoj je bila cela porodica na nekom slavlju, nasmejani i bezbrižni.

„Jesi tu?“, Stefan je provirio iz kuhinje. Trgnula sam se i klimnula glavom. „Ćutiš. Mislio sam da si pobegla.“

„Pa ti si ljut.“

Nasmejao se. „Hajde da jedemo. Što bi ti rekla – nije Bog zna šta, ali doručak je doručak.“

„Kad me neko poštedi spremanja, nisam uopšte izbirljiva.“

„Slobodno uzmi sve što ti se sviđa. Ako hoćeš, otvori frižider pa uzmi nešto.“

„Ne, ne, sve je super. Hvala ti.“

Dok smo doručkovali, Stefan me upitao: „Jesi li promenila mišljenje o motorima?“

Prekrstila sam ruke i nagnula glavu, praveći se da ozbiljno razmišljam. „Jesam. Sviđa mi se.“

Stefan se zadovoljno osmehnuo. „Možemo i popodne da se vozimo. Kada kreneš prema planini, ima jedno lepo mesto pored reke. Savršeno za zalazak sunca.“

Klimnula sam i nasmejala se. „Onda ću napraviti sendviče da ponesemo za pauzu.“

„Imamo dogovor.“

Doručkovali smo u tišini, a zatim je Stefan započeo priču o tome kako ga je otac prvi put odveo na Kerberov koncert kad je imao sedam godina.

„Nisam imao pojma šta je dobra muzika. Bilo mi je bitno samo da me negde vode roditelji. Onda mi je bilo zanimljivo kad je Gale pevao pesmu Mezimac. Oduševio sam se – neki čupavi tip na bini peva: Gde ste, vile i čarobnjaci, svi pegazi detinjstva mog, gde ste sad?”

Prasnula sam u smeh. ,,To je tada bilo dovoljno za zabavu.“

,,Apsolutno.”

„Zanimljiva priča. Ja sam Kerbera sama počela da slušam. Prvi put sam otišla na koncert skoro. Bio je to težak period u mom životu, ali taj dan mi je ostao kao jedan od najlepših. Nisam sigurna da je neko bio glasniji od mene.“

„Možemo da idemo zajedno sledeći put“, predložio je. „Voleo bih da vidim kako izgledaš kad si na njihovom koncertu.“

Nasmejala sam se. „Može, ako potpišemo ugovor da ti to neće promeniti mišljenje o meni.“

„Nikad.“

Nakon doručka, umor me je konačno sustigao. Stefan me je ispratio do moje vikendice. Dok sam otključavala vrata, podigla sam pogled ka nebu. Sunce je već bilo visoko.

„Lepo spavaj,“ rekla sam mu kroz osmeh.

„I ti.“

Dok sam zatvarala vrata, osvrnula sam se još jednom. Stajao je pored motora, nepomičan, gledajući me s nečim u očima što nisam umela da protumačim.

***

Probudio me je vreo letnji vazduh koji je ulazio kroz prozor. Protegla sam se i shvatila da je podne odavno prošlo. Napolju su se Jovanovići opet glasno raspravljali, dok su im deca vrištala i trčala oko vikendice. Tuširanje me je osvežilo, a kada sam se obukla u šorts i majicu, skuvana kafa mi je prijala kao lek.

Pogledala sam u šolju, pa zatim ka Stefanovoj vikendici. Skuvala sam i njemu jednu, pa krenula da ga pozovem da zajedno pijemo kafu na tremu.

Pokucala sam. Nije otvorio.

Pogledala sam prema jezeru. Jovanovići su raspoređivali deci po jedan šlauf sa Diznijevim junacima.

Pokucala sam ponovo. Tišina.

Bacila sam pogled na mesto gde mu je stajao motor i shvatila da ga uopšte nema. Roletne su bile spuštene, vrata zaključana.

Možda je otišao negde. Odustala sam i vratila se nazad.

Popodne sam provela na tremu, uz Braću Karamazove, kafu i porodični sladoled. Dani na jezeru su uvek imali poseban ritam – sporo su prolazili, ali su nekako brzo nestajali. Sunce je odavno zašlo, a ja sam rešila da večeram napolju i pustim neku seriju.

Stefana i dalje nije bilo.

Ležala sam budna do kasno u noć, osluškujući zrikavce i gledajući seriju. San mi nije dolazi na oči, jer sam dobar deo dana prespavala. Uhvatila sam sebe kako povremeno proveravam da li ću čuti zvuk motora.

Nisam ga čula.

Ujutru sam uzela stvari za kupanje i izašla na trem.

Stefanova vikendica i dalje je delovala prazno, kao da je zatvorena do sledeće sezone. Motor nije bio tu.

Trebalo je da ostane još dva dana.

Zašto bi samo tako nestao, a da se ni ne pozdravi?

Osetila sam tihi ubod nelagodnosti, ali sam ga brzo potisnula.

Nasmejala sam se samoj sebi, ali osmeh mi je bio gorak.

Šta sam uopšte mislila? Da je on neki drugačiji tip? Da filozofiranje pored jezera i dobra vožnja Harleyem znače da ne pribegava starom, proverenom načinu nestajanja bez reči?

Možda je mislio da ću se zalepiti za njega, tražiti mu broj, praviti planove za nas kad se vratimo kući, kao da su Harley, letačka škola i prošlost u Americi dovoljni da me osvoje? Pa, i isti ukus za muziku. ali, on je pomenuo taj hipotetički odlazak na koncert.

Slegnula sam ramenima i bez mnogo razmišljanja, spustila peškir preko ramena i zaputila se ka jezeru.

Bilo je previše lepo jutro da bih ga protraćila razmišljajući o Stefanu. Bio je dobar sagovornik i promenio mi je mišljenje o motorima. To je dovoljno.

Ipak, neka nelagoda mi se uselila u grudi i otežavala mi da normalno dišem, skretala moje misli na sasvim drugu stranu.

Provela sam nekoliko sati u jezeru, a voda me je toliko iscrpela da sam jedva čekala da se istuširam i zavalim u krevet. Hladovina mi je prijala, pa sam spustila roletne i pustila seriju. Dok sam otvarala porodični sladoled s pistaćima, nazvala sam Kristinu i stavila je na spikerfon.

„Neki cirkus si napravila čim te nema ceo dan“, rekla sam joj čim se javila.

„Grešiš! Ja sam sređivala cirkus.“

„Ne razumem.“

„Nije me bilo jer sam gasila požar.“

Zakašljala sam se od smeha i progutala prevelik zalogaj. „Je l’ me zezaš?“

„Je l’ ti zvučim kao da se zezam?“

„Nije prošlo ni tri meseca od prošlog požara.“

„Pa šta ja da radim?“, uzdahnula je iznervirano. „Duvao je jak vetar, otkačila se ona velika žica za struju, varnice su poletele…“ Namrštila sam se, pokušavajući da ispratim njen ubrzan govor. „Onda su poslali neku žensku koja je samo blenula u vatru, pa smo komšija Srećko i ja pritrčali da pomognemo. Inače bismo živi izgoreli.“

„I… je l’ ste ugasili to?“

„Naravno.“

Nasmejala sam se. „Mislim da treba da odeš na vatrogasni kurs, samo da ti daju licencu. Iskustvo već imaš.“

„I ja mislim. Treba da dam otkaz i otvorim vatrogasnu stanicu u naselju.“

„Ja te podržavam.“

„Kad dolaziš? Smorila sam se, pa sam otišla kod svojih. I još više sam se smorila.“

„Prekosutra.“

„Kakav si ti samotnjak, ne mogu da poverujem. Mada…“ Zastala je, kao da nešto smišlja. „Sigurno ti nije loše kad imaš komšiju motoristu s kojim obilaziš vodopade.“

Coknula sam. „Motorista je zbrisao.“

„Lažeš?“

„Ozbiljna sam.“

„Baš sam se nadala da ćeš i danas nešto zanimljivo da mi ispričaš. I nije se ni javio?“

„Ma ne, samo je ispario.“

„Današnji muškarci tako lako propuštaju prilike“, rekla je smoreno.

„Nisam htela da se muvam s njim, nego da se družimo do kraja odmora.“

„Anamarija, nemoguće da ti nikad nije palo na pamet…“

„On jeste privlačan muškarac, ali treba mnogo više od avanturističkih priča iz Amerike i vožnje motorom da bih o nekome razmišljala na taj način. Ne padam na tako površne stvari.“

Kristina je na trenutak ćutala, pa rekla: „Poznajem te. Ne bi se tek tako vozila s nekim tipom i provodila vreme s njim. Postoji nešto što ti je prijalo.“

Izdahnula sam. „Pa, osećala sam kao da iz njega isijava nešto neiskvareno i iskreno. Nisam se osećala duže vreme tako lagodno u nečijem društvu. Prijao mi je, ali to sad više nije važno.“

„Pa možda nije, ali to ne znači da nije vredelo“, rekla je Kristina malo tiše.

„Ne kažem da nije, ali sada ga nema. Nismo se ni pozdravili, pobegao je.“

„Možda se vrati. Možda je nešto iskrslo.“

„A možda je samo neko ko se pojavi, voli da ostavi dobar utisak i nestane pre nego što stigneš da se navikneš na njegovo prisustvo. Možda mu je to zanimljivo, ljudima danas svakojake gluposti pumpaju ego. Predstava, videla sam to već. Moj bivši je bio majstor za to.“

„Hm…“ Kristina se zamislila. „A možda si ti ta koja ne želi da se navikne. Lakše je kad ne očekuješ ništa, zar ne?“

Uzdahnula sam. „Ne filozofiraj.“

„Samo ti kažem. Mislim da bi ti malo rizika prijalo.“

„Ne želim da očekujem ništa ni od koga, a pogotovo ne da se vezujem za muška obećanja i slatke poglede dok ih pucaju hormoni jer su videli nešto novo i zanimljivo.”

„Ako si sigurna u to…“

,,Aposlutno. Živim miran život i ne želim to da narušavam.” Ćutala sam na trenutak, pa uzela kašiku i zagrabila još jedan zalogaj sladoleda i promenila temu: „Nego, reci mi – šta ćemo kad se vratim?“

Kristina je uzdahnula kao da je čekala to pitanje.

„Da idemo na neko mesto sa dobrom hranom.”

Nasmejala sam se. „Pravi prijatelj.“

„Zna se!“

„Ajde, idem da gledam seriju. Čujemo se sutra.“

„Spavaj dobro, samotnjakinjo.“

„Laku noć, vatrogaskinjo.“

Prekinula sam poziv i spustila telefon na stočić pored kreveta. Napolju su zrikavci i dalje neumorno pevali, a ja sam se ušuškala u tanko ćebe, pomislivši da Kristina možda jeste u pravu. Možda mi je Stefan prijao više nego što bih sebi priznala.

Ali to sada više nije bilo važno.

Pustila sam epizodu i usredsredila se na seriju, ostavljajući misli o njemu negde po strani.

***

Napunila sam auto svim stvarima koje sam ponela za odmor, sredila vikendicu kao da niko nije boravio u njoj i zaputila se kući. Protekla dva dana provela sam čitajući, kupajući se i gledajući psihijatrijske podkaste. Sve u svemu, bila sam zadovoljna odmorom i time što sam uspela da se isključim iz burne svakodnevice i punog rasporeda. Ipak, morala sam da se vratim u realnost. Moj život me je čekao, da nastavim punom parom. Pojačala sam muziku u kolima i krenula kući.

Dok sam se raspakovala, oprala veš i počistila stan, pao je mrak. Nazvala sam roditelje da im kažem da sam stigla i najavila da ću doći da ih obiđem na par dana i da ću tako zaokružiti svoj odmor. Odabrala sam garderobu za posao, prostrla veš na žicu, skuvala kafu i izašla na svoju malu terasu.

Bilo je trenutaka kada sam pomislila da ću pre ili kasnije otići iz Niša i preseliti se negde drugde. Bila sam tužna zbog te pomisli, jer sam pomalo zarobljenik svoje zone komfora. Ali, mislila sam, šta je tu je. Sve ima svoje prednosti i mane. Ipak, uvek bih ostajala ovde. Volela sam Niš. Po svim merilima, bio je taman. To je bio moj dom.

Uživala sam u prohladnom večernjem vazduhu, gledajući u sitna svetla i slušajući skroman saobraćaj, srećna što sam kući.