Samo za hrabre

5. poglavlje

U prozoru kiša
moje lice, uz staklo, hladno je
još samo vetar vuče mrtve papire
u krugove

A senke prošlosti dolaze
i nemam hrabrosti da pobegnem
opet je vreme
za sličice drage, sa police

Kao tvoj kerber, Kerber (1983)

-Pet dana kasnije-

Kada sam se parkirala na svom uobičajenom mestu u krugu bolnice, krenula sam ka odeljenju na kom radim. Bojan je, kao i uvek, došao pre mene. Bojan je stariji nekoliko godina od mene i već je specijalista, ali nikada nije bio sujetan. Naučio me je mnogo toga i bio mi, pre svega, prijatelj kome mogu sve da kažem.

„Prijao ti je odmor“, rekao mi je čim me je ugledao. „Doći će i mojih pet minuta“, dodao je kroz smeh.

„Ja ću te rado odmeniti kada dođu.“

„Aha, a do tada najdalje što ću mrdnuti je letnjikovac za pacijente.“

Nasmejala sam se i produžila s njim niz hodnik. Prvo sam obišla Marinu, pacijentkinju sa shizofrenijom kojoj se stanje pogoršalo veče pre nego što sam otišla na odmor.

Oprezno sam provirila u sobu i videla je kako sedi na krevetu sa knjigom u rukama. Bila je u pidžami, a kosa joj je bila vezana u nizak rep. Kada sam je pogledala, susrela sam se sa njenim praznim pogledom.

„Zdravo, doktorka.“

„Ćao, Marina. Kako si?“

„Dobro.“

„Šta čitaš to?“

Stidljivo se osmehnula. „Nešto ljubavno. Donela mi je sestra.“

„Imala si posetu?“

„Da. Došao je i stariji sin sa njom.“

„Baš lepo. Bilo ti je drago kada si ga videla?“

„Naravno. Krivo mi je što mi bivši muž nije dozvolio da vidim ćerkicu. I ovo je jedva dopustio“, rekla je tonom koji je delovao ravnodušno, ali sam znala da ju je to jako povredilo. Njena bolest joj nije dozvoljavala da prenese emocije na način na koji bi želela. „Pitala sam doktora Bojana za tebe skoro. Čekala sam te da dođeš.“

„Uskoro će vizita, ali možeš posle da svratiš kod mene u ordinaciju.“

„Hoću. Čuvaj se, doktorka.“

Nešto me je steglo u grlu. Njene paranoidne ideje su se povukle uz terapiju, ali ostatak se šunjao i njeno pogoršanje od skoro me je pomalo obeshrabrilo. Ipak, verovala sam u Marinu i njene zdrave kapacitete, kao i u terapiju. Nadala sam se da će joj se stanje stabilizovati barem toliko da može normalno da živi.

Hodnik je mirisao na dezinfekciju i vlažan vazduh iz starog ventilacionog sistema. Stopala su mi tiho klizila po podu. Jutarnji sastanak je bio kratak, ali intenzivan, dovoljno da mi u glavi ostavi još desetak stvari o kojima moram da razmišljam dok obilazim odeljenje. Tokom vizite, trudila sam se da obratim pažnju na sve, jer ponekad su sitnice ono što otkriva najviše. Kasnije su me čekali pregledi, novi pacijenti, priče koje su bile teške, ali neophodne da budu ispričane. Između svega, hladna kafa na brzinu i par minuta tišine u hodniku, dok listam papire i pokušavam da upamtim sve što treba. Bojan me je susreo na hodniku i pozvao da krenem za njim.

„Pre sedam dana smo primili jednu pacijentkinju zbog pokušaja suicida“, rekao je. „Ima dvadeset i šest godina. Postporođajna depresija je u pitanju. Ima bebu od dva meseca. Muž joj je poginuo u saobraćajnoj nesreći kad je bila u četvrtom mesecu trudnoće.“

Nešto me je steglo u grudima. „O, Gospode“, tiho sam rekla.

„Živi sama. Drugarica joj je povremeno pomagala oko bebe. Kad je došla da je obiđe, zatekla ju je bez svesti. Predozirala se lekovima.“

Kada sam ušli u sobu, ugledala sam mladu ženu kako sedi na krevetu pognute glave, ramena su joj bila spuštena, a pogled fiksiran na mrlju na zidu. Oči su joj bile crvene i umorne, kao da se iznutra polako gasila.

„Dobar dan, Aleksandra. Kako se danas osećate?“, upitao je Bojan blagim, ali profesionalnim tonom.

Aleksandra je jedva podigla pogled. Očima je prešla preko nas, ali nije odmah odgovorila.

„Ne znam“, prošaputala je. Glas joj je bio promukao, kao da danima nije pričala.

Vazduh u sobi bio je težak, osećao se miris bolničke posteljine i antiseptika.

„Jeste li doručkovali nešto?“, pitala sam je.

Slegla je ramenima. „Malo.“

„Beba?“, pitala sam tiho.

Aleksandra je podigla pogled i prvi put nas pogledala pravo u oči. Usne su joj zadrhtale.

„Kod moje majke“, rekla je, a zatim slegla ramenima. „I to nije dobro, ali verovatno je bolje od lude majke koja nije sposobna da brine o njoj.“

Bojan i ja smo razmenili poglede.

Tišina se spustila na sobu. Znala sam taj ton. Ton žene koja veruje da je drugima bolje bez nje.

Njena koža je i dalje bila sivkasta, obrazi upali, iako je dobijala infuzije. Depresija ju je trošila.

„Osećaj krivice koji sada imate deo je bolesti“, rekla sam joj tiho. „Depresija menja način na koji gledate na stvari. Znam da sada zvuči neverovatno, ali može da bude bolje. Kada terapija počne da deluje, te misli neće biti tako glasne.“

Aleksandra nije odgovorila, samo je ponovo oborila pogled.

Bojan je zaklopio karton. „Videćemo se opet kasnije, Aleksandra.“

Na izlasku iz sobe osvrnula sam se još jednom. Aleksandra je i dalje sedela nepomično, ali sam primetila da su joj prsti nesigurno prelazili preko pokrivača, kao da traže nešto čega nema. Skupila sam obrve i zagledala se u njene pokrete rukom. Kao da traži bebu… Napustili smo sobu, a osećaj težine ostao mi je u grudima.

„Dolazila je njena majka“, rekao je Bojan. „Dominantna, kritikujuća, deluje mi da je navikla da komanduje. Nije bila od velike pomoći. Više sam razgovarao sa njenim kumom, čini mi se da on bolje razume situaciju.“

„Trebaće joj mnogo podrške i psihoterapija kada izađe odavde, ali verujem da će biti okej. Smrt muža je bila prevelik udarac, a sama briga o bebi samo je pogoršala stanje. Ovo traje mesecima, sigurno su se znaci depresije pojavljivali još u trudnoći, ali nije imala kome da ih pokaže.“

„Svakako“, klimnuo je glavom Bojan. „Ali na nama je da sada damo maksimum. Ovakve priče me uvek pokose, znaš.”

„Da… Ali ako je danas pojela makar malo i ako je noćas odspavala, to je već napredak.“

Bojan se osmehnuo. „Ti u svemu vidiš napredak.“

„Jer ga ima“, odmahnula sam glavom i nasmešila se. ,,Jesi li primetio kako je nežno prelazila rukom preko čaršava.”

,,Ne”, iskreno je odgovorio.

,,Prelazila je kao da nesvesno traži nešto…Kao da traži bebu od koje je odvojena. Njeno stanje joj nije dozvoljavalo da se dublje poveže sa bebom, brinula se da je loša majka, ali ispod svih tih slojeva krije se majčinska ljubav.”

,,Previše čitaš psihoanalitičare, ti znaš da ja ne zalazim toliko u nesvesno.”

,,Da i ako se ikada posvađamo to će biti zbog toga.”

Bojan se nasmejao. ,,Hajde da doručkujemo nešto.”

***

,,Kako sam se najela”, izdahnula je Kristina i legla na kauč u dnevnoj sobi. Nasmejala sam se i izula sam se u hodniku. Kristina je već tražila film na Netflixu. ,,Ne mogu da verujem da nigde nije imala nikakva svirka.”

,,Iskreno, ne bih ni mogla da ostanem. Mnogo sam umorna. Samo želim da legnem. Možeš da prespavaš kod mene, samo zaključaj ujutru kad izađeš i ponesi rezervni ključ sa sobom.”

,,Postale smo prave babe, samo bismo spavale.”

,,Prioriteti se manjaju.” Sela sam u fotelju i podigla noge na tabure.

Kristina je pustila neki film za koji je videla preporuku na društvenim mrežama. Koliko sam daleko odlutala u svojim mislila shvatila sam tek kada mi je zazvonio telefon i prenuo me toliko da sam ga oborila sa naslona za ruke na fotelji gde je stajao. Izdahnula sam i javila se na nepoznat broj.

,,Dobro veče, zvali ste me”, rekao je ženski glas čim sam se javila.

Zastala sam na trenutak i zamislila se. ,,Izvinite, mislim da vas nisam zvala.”

,,Kako niste?”, žena je zvučala oštro. ,,Danas u jedan i petnaest. Piše propušten poziv.”

,,Aha”, setila sam se. ,,Vi ste majka Aleksandre Janković, naše pacijentkinje?”

,,Tako je. Ja sam joj majka.”

,,Ja sam doktorka Anamaria Plemić. Zvala sam vas u jedan i petnaest, ali sada je deset sati, znate, a ja nisam na poslu. Svakako, popričaćemo kada ste već nazvali. Samo imajte malo obzira zbog vremena.”

,,Doktorka, ja ceo dan čuvam dvomesečnu bebu dok mi je ćerka u bolnici. Ne gledam baš u telefon na svaki minut. Tek sad je zaspala.”

Izdahnula sam. Smiri se, smiri se, ponavljala sam sebi. ,,Jasno mi je da se nalazite u prilično nezgodnoj situaciji i da ste verovatno još uvek zatečeni.”

,,Zatečena je mala reč, doktorka. I ja sam majka. Deca su mi bila mala kada mi je muž umro od infarkta, pa šta je trebalo da radim, da se ubijem i da ostanu siročići?”

Stisnula sam zube i prebacila noge preko naslona za ruke, tako da sam sada ležala u fotelji. ,,Nisu svi ljudi isti, znate. Ona se sa svojim detetom nije ni povezala kako treba zbog postporođajne depresije, još uvek nemaju onaj pravi majka-dete odnos. Verujte mi, nije joj ni malo lako.”

,,Kada će da izađe iz bolnice?”

,,To još uvek ne mogu da vam kažem.”

,,Bolje bi bilo što pre. Uzela sam bolovanje da bih se starala o unuci, ali neće mi produžavati još mnogo.”

,,Razumem. Javiću vam čim nešto saznam. Zvala sam vas zbog neke papirologije, ali snašla sam se”, slagala sam, shvativši da sa ovom ženom ne mogu da razgovaram onako kako sam htela. ,,Sve je u redu. Izvinite što sam vas uznemiravala. Zvaću vas ako mi nešto zatreba, laku noć.”

,,Prijatno, doktorka.”

Prekinula sam i provukla prste kroz kosu. ,,Kakva babaroga! Šta da ova žena očekuje od drugih kada majka nema ni trunku empatije za nju? Nije ni čudo što se ovoliko krivi.”

Nazvala sam Bojana. ,,O, gde si?”, odmah se javio.

,,Ćao, Boki. Je l’ ti ne smetam?”

,,Jok, kaži.”

,,Zvala me je Aleksandrina majka, od naše pacijentkinje Aleksandre.”

,,Da, da, znam. I?”

Izdahnula sam. ,,Je l’ si uzimao porodičnu anamnezu?”

,,Jesam, pričao sam sa njom.”

,,Užas, da budem iskrena. Bio si u pravu – previše dominantna, kritikujuća, pa i neempatična.”

,,Da, da, to su nam i psiholozi rekli. Jako problematične crte. Nije ni čudo što je ćerka želela da se skloni od nje, ali sad je silom prilike dete kod nje.”

,,Čuj, ne znam šta će Aleksandra reći, videćemo, ali nisam za to da joj se ta žena previše približava dok je u bolnici. Sada joj treba podrška i razumevanje, a ne neko ko je joj nabijati krivicu i biti neempatičan. Je l’ imaš broj od njenog kuma ili od te prijateljice?”

,,Imam.”

,,Hajde onda da njih pozovemo sutra i popričamo. Ja sam mislila da pozovem majku, ali mislim da ću nju zvati posebno kako bi isfiltrirala informacije da ona može da ih primi. Sada mi je najvažnije Aleksandrina dobrobit.”

,,Razumno. Hajde, videćemo šta će doktorka Dubravka da kaže, pa ćemo ih zvati sutra.”

,,Važi, Boki. Hvala ti. Laku noć.”

,,Laku noć.”

Kristina i ja smo pogledale film do kraja. Razmišljanje o Aleksandri i njenoj majci, kao i šta ćemo dalje uraditi sa tom celom situacijom u potpunosti me je zaokupiralo, pa mi se više nije ni spavalo. Donela sam sladoled iz frižidera, pa smo Kris i ja odlučile da ćemo pogledati i nastavak filma.

Neko je pozvonio. Malo sam se pridigla i oslušnula da mi se možda nije učinilo. Zvono se ponovo oglasilo.

Kada sam otvorila, osetila sam kao da mi je stomak pun kamenja. Izdahnula sam na nos kako bih se smirila i ravno upitala: ,,Šta tražiš ovde?”

,,Tebe”, odgovorio je Ivan. Moja prošlost, za koju sam samo želela da što duže bude okrupirana svojim kobajagi novim predmetom obožavanja i idealizacije, sada je stajala pred mojim vratima i gledala me kao da ima potpuno pravo na to.

,,Ne vidim razlog zašto bi me tražio”, suvo sam rekla.

Slegnuo je ramenima. ,,Da vidim kako si.” Nasmejala sam se i odmahnula glavom. ,,Smešno?”, uvređeno je upitao. Tek tada sam osetila njegov zadah pun alkohola. Odmaknula sam se korak unazad i okrenula glavu.

,,Bazdiš na alkohol. Kako te nije sramota da dođeš ovde?”

Nasmejao se cinično, oholo. ,,Nisam očekivao da ćeš tako da reaguješ.”

Izvila sam obrve i polako klimnula glavom. ,,Mhm, a šta si očekivao?”, smireno sam upitala. ,,Da ću da ti se bacim u naručje tako pijanom i plačem jer ti je život tako težak, pa ćeš mi ti reći kako nisi srećan, da ti sadašnja devojka ne odgovara, kako nije ja…” Prestala sam sa ironičnim tonom i prevnula očima. ,,Kada si me video pre dva meseca, prešao si ulicu. Pre toga si se držao za ruke sa novom devojkom i kezio mi se u facu kao da si osvojio Mont Everest, ne shvatajući da svedočiš sopstvenoj propasti. A pre toga si me vređao jer ti je bilo lakše da me poniziš da bi mogao da odeš i svališ krivicu na nekog drugog. Pa mi reci, Ivane, šta si tačno očekivao?”

Pogled mu više nije bio molećiv i ponizan, bio je pun besa. ,,Dobro”, trudio se da zadrži smirenost, ali previše dobro sam ga poznavala – kipeo je od besa. ,,Sama si kriva. Molićeš me.”

,,Sigurno.”

,,Niko si bez mene.”

Pogledala sam zgađeno u njegov prst uperen u mene i odmahnula glavom. ,,Nećeš me isprovocirati da te uvredim, Ivane. Nećeš me naterati da potvrdim tvoju sliku da ne valjam i da sam ja ta koja je loša. Znam da je tako lakše, ali ipak si ti došao na moja vrata.”

,,Anamaria”, začula sam Kristinu iza sebe i rukom joj pokazala da ostane iza vrata.

,,Evo idem”, rekla sam i okrenula se ka njemu. ,,Hajde sada – paljba, ne brukaj se više. Budeš li još jednom došao, zvaću policiju, a ti iskušaj da li sam ozbiljna.” Zatvorila sam vrata i zaključala. ,,I koristi lift. Tako pijan nećeš stepenik da ubodeš!”, dobacila sam.

Kristina je gledala besno u vrata. Rukom sam joj pokazala da se smiri i odgurala je ka dnevnoj sobi. ,,Što me nisi pustila da izađem da mu kažem par reči?!”

Nasmejala sam se. ,,Pa da si ponela vatrogasni šmrk verovatno bih te pustila.”

,,Šta on umišlja?!”

Slegnula sam ramenima. ,,Pa da sam niko bez njega, čula si.”

,,Ti si niko bez njega? Šta je on to tačno od tebe napravio, pa si ti niko bez njega? I ko je on uopšte?”

,,Kristina, ne nerviraj se, znaš kakav je.”

,,Čim si reagovala drugačije nego što je očekivao, počeo je da te obezvrednjuje. Kakav manipulator! Je l’ on zaboravio da si ti psihijatar i da ta sranja ne pale kod tebe?”

,,Da je to imao na umu ne bi ni ulazio u vezu sa mnom. Mislio je da ću da se topim zbog njegove pažnje, pa da klečim i molim ga kad počne da ukida sve to. “

,,Upravo to je i mislio zbog svog previsokog mišljenja o sebi. Misli da sve može i da na sve ima pravo.”

,,E pa, to nije dobio, iako u njegovoj glavi sve izgleda kao da jeste. Neka ide pijan njoj i priča joj kako je voli, pa nek je krivi posle za njegove greške. To nije moj problem.”

Kristina se smirila i sela na kauč. ,,Je l’ bi stvarno pozvala pandure?”, nasmejala se naposletku.

,,Apsolutno. Neću da mi kampuje ispred stana. Neka ide dođavola.”

,,Kakav kreten. Sad ne znam ni dokle sam stala sa listanjem.” Iznerviranoje krenula da lista filmove ispočetka.

Kada smo se Ivan i ja razišli, želela sam da se desi upravo ovo. Da shvati da je pogrešio, dođe i moli me da mu se vratim. Ipak, kada sam videla da to nikada nije bio čovek u koga sam se zaljubila, kome sam pružila ljubav autentično i iskreno, najbolje što umem, shvatila sam da on nikada nije zaista znao u koga se zaljubio. Zaljubio se u svoju idealnu projekciju, a kada je ta projekcija pokazala svoju ranjivost i otvorila mu se, bila ono ko jeste sa njim, Ivan je pobegao glavom bez obzira. I to direktno u ruke drugoj ženi. Gušila ga je ranjivost i slabost, iako je sposobnost da se otvoriš i budeš ranjiv zapravo znak koliko si jak, jer on sebi slabost nije mogao da dozvoli. Bilo mi ga je žao, jer nikada nije iskusio autentične, duboke i iskrene emocije. Njegov emotivni svet bio je površan. On je u vodi punoj svih lepota koje se nalaze u njenoj dubini video samo svoj odraz na površini. Nakon toga više ga nikada nisam poželela nazad. Čak sam se i bojala ovog scenarija, svoje reakcije kada ga budem ponovo videla, ali u međuvremenu sam shvatila da on zapravo nema nikakvu kontrolu, koliko god sebi pokušava da da prividan osećaj kontrole. Ja sam mogla da odlučim šta ću sa njim. I odlučila sam da ga i dalje ne želim. Da ga više nikada ne želim.

Tada sam pomislila na Stefana, iako sam u poslednjih nedelju dana mislila o njemu češće nego što sam sebi to želela da priznam. Stefan je bio u pravu – ostajala sam čak i kada nije imalo smisla. Ja nisam bežala kada brod tone, iako je bilo rizika da potonem sa njim. Ja sam bila iskrena, ja sam bila ja. Ja sam bila pravi čovek, samo to neko nije umeo da prepozna. Zašto je onda Stefan otišao tek tako? Možda je i bio iskren u svemu što je govorio, samo me je zaista gledao kao osobu sa kojom, kako on kaže, može da vodi kvalitetne razgovore. Ipak, zašto mi je rekao da sam mu ulepšala odmor?

Kada se film završio, primetila sam da je Kristina već uveliko spavala na kauču. Nasmejala sam se. Toliko o njenom planu da ide kući. Pažljivo sam je pokrila, a zatim otišla pod topli tuš, nadajući se da ću razbistriti misli i opustiti se pre spavanja.

Bilo je tri ujutru kada sam se naglo probudila, trzajući se iz sna. Srce mi je divlje udaralo dok sam zurila u plafon, pokušavajući da shvatim gde se nalazim. Tamne siluete igrale su po sobi, odsjaji mesečine iscrtavali nejasne oblike. Udahnula sam duboko.

Sanjala sam Aleksandru – moju pacijentkinju. Ležala je u bolničkom krevetu, u rukama je držala bebu i pevušila joj nežnu uspavanku. Slika se zamutila, a onda se promenila.

Ivan. Stajao je preda mnom i govorio da mu nedostajem. Pre nego što sam stigla da odgovorim, osetila sam njegove ruke na ramenima. Gurnuo me je unazad, pravo u hladnu, duboku vodu. Pokušala sam da isplivam, ali što sam više mahala rukama, to su me talasi jače vukli nadole. Panično sam udahnula vazduh i naglo otvorila oči.

Teškom rukom dohvatila sam čašu sa noćnog stočića i otpila nekoliko gutljaja vode. Okrenula sam se na bok, pokušavajući da smirim disanje. Ponovo sam zaspala tek pred zoru, malo pre nego što se oglasio alarm.

U poslednjem snu vozila sam se sa Stefanom. Put je vijugao kroz gustu, smaragdno zelenu šumu. Sve je bilo mirno. Daleko od svega. Daleko od svih.