Samo za hrabre

9. poglavlje

Kao mesečar, ja idem za tobom
po oštrici stakla
mesečar, na kapiji raja
u igri bez kraja

Mesečar, Kerber  (1984)

Stefanova i Jovanova škola letenja Sky Bound  nalazi se van Niša, tamo gde asfalt postepeno prelazi u travu, a trava u pistu kojoj je vreme oduzelo sjaj, ali ne i dušu. Škola je više ličila na hangar nego na zgradu, sa limenim vratima koja su škripala na vetru i znakom izbledelim od sunca. Znala sam da Stefanovu i Jovanovu školu letenja pohađaju ljudi koji su kao oni – jednostavni, lete zbog ljubavi prema avionima, a ne zbog novca. Nije im važan spoljašnji izgled i skupa, luksuzna oprema, već duša ovog mesta. A ovo mesto, priznajem, i te kako ima dušu. Osećala sam se kao da se nalazim u nekom filmu iz osamdesetih godina o avijaciji, prijateljstvu, avanturi i…ljubavi.

,,Verovatno je čas u toku”, rekao je Stefan kada smo se parkirali na čistini i približili zgradi iz koje se čula galama. Pogledao je na sat i rekao: ,,Ali uskoro se završava, pa ćemo sačekati Jovana.”

Iskoristila sam to vreme za razgledanje. Osvrtala sam se oko sebe, upijajući prizor zelenog prostranstva koje se pružalo dokle god mi pogled dopire. Tišinu i sklad narušavali su jedino avioni i veliki hangar.

,,Ono tamo je Bela”, rekao je Stefan. Zbunjeno sam potražila to o čemu Stefan priča, a onda sam pogledala u pravcu u kom mi je pokazivao prstom i ugledala avion. ,,Najstarija je koju imamo. Mislim da ima tridesetak godina. Jovan joj je dao ime.”

,,Koliko polaznika imate u školi?”

,,Ne znam tačan broj, ali više nego što smo očekivali. Ovde dolaze ljudi koji zaista žele nešto da nauče, koji vole taj old school sistem. Za to je zaslužan Jovan, jer je njegov ćale takođe pilot i to veoma cenjen. Dosta polaznika je došlo zbog preporuke drugara njegovog oca, ili su neki od njih deca njegovih kolega. Onda se pročulo da sam došao iz Amerike, pa neki vrednuju i to što sam se školovao u insotranstvu u boljim uslovima. Dok neki, namerno ne žele da dođu kod nas jer neće da ih podučavaju Ameri.”

Nasmejala sam se. ,,Zezaš me?”

,,Ne, dešava se i to.”

,,Kažu neće kod Amerikanaca, pa sam i ja odmah na lošem glasu”, neko je rekao iza nas.  Okrenuli smo se i videli visokog momka kako ide ka nama. ,,A ja ni nisam Amerikanac.”

,,Pa nisam ni ja”, dobacio je Stefan.

,,Ali ipak više prava imaju da tebe oslovljavaju tako nego mene.”

Po načinu na koji su se pozdravili, bila sam sigurna da je to Jovan. Videlo se da su bliski. Jovan mi je pružio ruku i pogledao me radoznalo.

,,Anamaria, ovo je Jovan, moj drug i kolega. Jovane, ovo je Anamaria, moja prijateljica.”

,,Zadovoljstvo je moje. Odlučili ste malo da me posetite?”

,,Mislio sam da se provozamo da joj pokažem panoramu.”

,,Super, slobodni su vam avioni.”

,,Čekaj, ti nisi izašao iz hangara?”, pitao je Stefan zbunjeno.

,,Jok, samo što sam naišao.”

,,Pa ko onda priča unutra?”

,,A, pa Luka. Nisam stigao da ti kažem. Preporučio mi ga je ćale. Bio sam malo skeptičan ali vidim da je prilično pouzdan. Ne priča mnogo, ali nije loš.”

,,Odlično. Još kad bismo našli još jednog ili dvojicu.”

,,Naći ćemo”, namignuo mu je Jovan. Tada su se velika metalna vrata otvorila i mala grupa ljudi počela je da izlazi iz hangara. ,,Završio je Luka. Hajde da popijemo kafu, pa vas ostavljam na miru.”

Stefan i Jovan su bili duša Sky Bound-a. Dvojica muškaraca koji su bili potpuni opoziti. Jovan je bio onaj što nosi košulju i ne skida sat sa ruke, ozbiljan, uredan, naglašavajući detalje, dok je Stefan… Stefan je izgledao kao da mu je vetar sredio frizuru više puta nego frizer. Njegove jednostavne, bele majice bile su posložene u ormariću u hangaru. Sat sa kožnim kaišem i metalna pločica oko vrata bili su jedini detalji koje je nosio van aviona. Mislim da smo Jovan i ja prećutali ono što je bilo očigledno – Stefan je zaista donosio dašak Amerike u školu, ali nije bio ni nametljiv ni upadljiv. On letenje doživljava kao način života, ne samo kao posao.

Iako su Jovan i Stefan dolazili iz potpuno različitih svetova, obojica su o letenju pričala s takvom strašću kao da su rođeni u oblacima. Bili su autentični na svoj način – obojica su stvarali atmosferu gde je letenje bilo više od škole. Hangar u kom smo sedeli ostavljao je neponovljiv utisak. Miris goriva, ulja i kafe, smeh koji odzvanja kao da svi znaju da je život kratak, ali nebo veliko.

Luka, mladi instruktor kog je Jovan doveo, zaista nije mnogo govorio, ali kada jeste, sve se svodilo na motore, krila i „samo da vetar ne pređe šest čvorova, letićemo k’o pesma“.

Nije ovo bila škola u klasičnom smislu. Nije bilo tabli ni zvona, samo pista, knjige o aerodinamici na klupi od paleta i avion star trideset godina koji su zvali Bela. I svaki put kad bi poleteli, izgledalo je kao da uzleću iz inata – da dokažu svetu da još ima onih koji rade ono što vole, ne zato što moraju, nego jer ne umeju drugačije.

Imala sam osećaj da svakog dana otkrivam novu Stefanovu stranu  koja se uklapala u komplikovani mozaik njegove ličnosti. Videla sam koliko je brižan, ali i odlučan i sklon riziku kada situacija to zahteva. Primetila sam koliko ga Jovan poštuje i ceni njegovo mišljenje, ali i koliko je opušten u njegovom društvu. Zapravo, Stefan je zaista činio da se i ja pored njega osećam sigurno, tako je bilo od prve noći kada sam ga upoznala. Što sam više saznavala o Stefanu, nešto me je sve više vuklo ka njemu.

***

Stefan se iz duše nasmejao kada sam ga pitala: ,,Nećemo valjda leteti Belom?”

,,Nećemo, ne brini. Cessna 172 je najbolja za osnovnu obuku i za panoramske letove.”

Nikada nisam bila u ovakvom avionu, ali kad sam ga videla kako čeka na pisti, delovao je kao da će me povesti negde daleko. Dalje od svega što sam ikada znala.

Stefan mi je pružio ruku, siguran i smiren kao da me svakog dana vodi ka nebu.

Pogledala sam ga. I prvi put posle dugo vremena – poverovala sam u ideju da se na nekog mogu osloniti i da neću pasti ako se opustim. Taj momenat otpuštanja kontrole bio zastrašujuć, osećala sam se kao da se upuštam u nešto što me može veoma skupo koštati. Dok smo se penjali sve više, nestajali su svi problemi koji su nas pratili na zemlji.

Posmatrala sam Stefana kako nas je sa sigurnošču vinuo u visine kao da je to nešto najjednostavnije moguće. Njemu i jeste. Njemu je nebo bilo poznat teren, dok sam ga ja uvek gledala odozdo kao nešto nedostižno. Za Stefana ta reč nije postojala. On je znao kakve se lepote skrivaju u oblacima i nije želeo da ih propusti.

Grad ispod nas bio je tako sitan. I svi moji problemi, sumnje, pitanja na koja nisam dobila odgovor – činilo se da su ostali dole.

Gledala sam zadivljeno, pitajući se čime sam zaslužila da vidim ovako nešto, znajući da neću zaboraviti ove prizore do kraja života.

Preleteli smo Sićevačku klisuru. U tom trenutku, zemlja ispod nas postala je divlji splet stena koje su se stisnule kao da žele što duže da nas zadrže tu. Ogromne litice su bile u svakom pravcu, sa svojim surovim, neuslovljenim izgledom, kao da je priroda uvek dominirala, a ljudi su tek tu da je obožavaju. Reka je bila mala žica u tom ogromnom kraju, tekući ožiljak kroz dolinu.

„Bila sam na vidikovcu i pogled na klisuru je prelep, ali ovo je… drugačije“, rekla sam.

„Zato i letim“, odgovorio je Stefan. „Odozgo, sve ima smisla. Čak i ono što nas boli.“

Pogledala sam ga. Njegovo lice bilo je mirno, ali oči su mu bile pune nečeg neizgovorenog.
Nisam ni primetila kad mi je pomerio pramen sa lica. Samo sam osetila dodir. Nežno mi je dodirnuo obraz. Njegov dah bio je blizu. Naše usne – još bliže.

Zatvorila sam oči i nisam čula ništa, kao da sam iznenada zaronila u duboku vodu.

Prešli smo Suvu planinu. Izgledala je tako udaljeno i nepregledno, ali lepo u svojoj surovoj jednostavnosti. Planine su se prostirale, ali nisu bile prijateljske. Ipak, njihova krivudava i suva površina imala je neki neizrecivi spokoj. Vetar je sada bio snažniji, zanosniji, kao da nas podstiče da krenemo dalje.

Stefan se nagnuo ka meni. Srce mi je tuklo kao da će iskočiti iz grudi. Nisam znala šta u ovom trenutku treba da prevlada. Da li ono što sam nevesno sve vreme priželjkivala, ili da se još malo zadržim u toj tišini. U tom trenutku što traje večnost. U trenutku gde sam sigurna i gde neću biti povređena.

A onda – blagi trzaj. Avion je zadrhtao, ne mnogo, ali dovoljno da se povučem za delić sekunde. Naša čela su se skoro dodirnula.

„Turbulencija“, rekao je tiho.

Nisam se nasmejala, iako sam pokušala.

Ostao je blizu. Nije ništa rekao, ali u pogledu sam mu pročitala sve.

,,Čega se plašiš?”, naposletku je pitao.

,,Ne plašim se”, rekla sam, iako nisam ni sebe u to ubedila.

,,Kao da imaš nevidljivi zid ispred sebe. Pusti me da ti se približim. Čega se bojiš?”

Slegnula sam ramenima, ne osećajući da sam u stanju da bilo šta kažem. Osećala sam se toliko ranjivo i izloženo tu pred njim, kilometrima iznad zemlje.

,,Biće sve u redu. Ne boj se.”

***

Točak je dodirnuo pistu nežno, skoro neprimetno, kao da ni avion nije hteo da prekine let. Kao da zna da se nešto umalo dogodilo tamo gore, među oblacima, i da će, čim stanemo, sve to možda izgubiti.

Zatvorila sam oči na sekund, samo da produžim osećaj lebdenja. Nisam želela da prizemljim misli, a još manje osećanja. One sekunde kada su njegove usne bile blizu mojih, bile su glasnije od svega što je ikada izgovorio.

Stefan je isključio motor, a tišina koja je nastala bila je drugačija. Nije bilo buke motora, ali u meni je brujalo. Srce, misli, nešto što nisam znala kako da nazovem.

„Sviđa ti se?“, pitao je dok je skidao slušalice, lagano. Bio je opušten, kao da se nisam gore sledila od straha i zbunila i sebe i njega time. Kao da me je razumeo i više nego što sam ja sebe.

Izašla sam prva, sporo, kao neko ko se ne vraća iz leta, nego iz sna. Zemlja pod nogama bila je čvrsta, ali mi se činilo kao da i dalje plutam. Kao da hodam kroz vazduh.

Nebo je još bilo visoko iznad mene, ali deo njega ostao je u meni. Iako smo sleteli, ništa nije nestalo.

Ćutke sam hodala pored Stefana, gledajući narandžaste i ružičaste obrise zalaska sunca. Hodali smo natrag ka hangaru, iako nisam znala šta ćemo sledeće raditi, samo sam ga pratila. Osetila sam njegov pogled na sebi, pa sam mu uzvratila. Namignuo mi je, kao da je time bezglasno ponovio ono: Sve će biti u redu. Ne boj se.

,,Je l’ bi ponovila ovo nekada?”

,,Rado”, veselo sam odgovorila.

,,Više ne sumnjaš u moju licencu?”

Nasmejala sam se. ,,Ni malo.”

,,Je l’ želiš da ideš sa mnom po auto pa da idemo zajedno po Magdalenu?”

Razmislila sam na trenutak. ,,Ne bih baš da me Ljiljana vidi sa tobom. Niko ne zna da smo se ti i ja upoznali pre nego što smo se sreli u bolnici.”

,,Možeš da me sačekaš u kolima.”

,,Može”, naposletku sam rekla.

***

,,E pa, sada si se zvanično provozala sa mnom u svakom prevoznom sredstvu za koje imam dozvolu”, rekao je Stefan kad smo se parkirali ispred kuće Aleksandrine majke.

Na trenutak sam dobila želju da uđem u kuću i vidim kako izgleda, kako je ta žena uredila život. To mnogo govori o ljudima. Mislim da se njena oštrina i dominacija prepoznaje i tu. Ipak, nisam želela da se sada pravdam otkud ja sa Stefanom, pa sam ipak ostala u kolima.

Raznežila sam se kada sam ugledala Stefana kako nosi Magdalenu, pa sam izašla iz auta kako bih je uzela i sela sa njom pozadi. ,,Ja sam danas leteo. Znaš koliko je lepo kada letiš. Letećemo ti i ja zajedno kad porasteš.” Stefan je sa njom pričao kao da je odrasla i kao da razume sve što govori. Tek kada je primetio da ga posmatram, naglo je zaćutao.

,,Ništa nisam čula.”

,,Misliš da sam poludeo?”

,,Nikako. Veoma je simpatično, a i ona deluje kao da te sluša s puno pažnje.”

Nežno sam je uzela iz njegovih ruku. ,,Ćao. Pa ti i ja se ponovo vidimo, hm…”

Magdalena se smeškala i gledala me pravo u oči, pa mi je bilo jasno zašto Stefan ima potrebu da razgovara sa njom – taj pogled je razoružavao.

,,Je l’ ćeš doći u nedelju na njeno krštenje?”, pitao je Stefan dok smo se vozili ka njegovoj kući.

Odjednom me je prostrelila griža savesti. Pitala sam se – da li je sve ovo uopšte u redu? Upletena sam u ovu priču sa dve strane. S jedne, tu sam kao Stefanov prijatelj, njegova podrška. Iako mi ta reč – prijatelj – nikada nije zvučala dovoljno tačno za ono što se među nama dešava, možda je to za sada najbolji opis: dvoje ljudi koji su se neočekivano otvorili jedno drugom, delili iskrene savete, pomagali u nevolji, ali i smejali se zajedno, uživali u jednostavnim trenucima.

Setila sam se njegovih doskočica od danas koje sam pratila prevrtanjem očiju, ali koje su me i zabavljale. Onog za-malo-poljupca u avionu, trenutka koji mi se i dalje vraćao kad zatvorim oči. I tada sam još manje verovala u tu reč – prijatelj.

S druge strane, ja sam Aleksandrin lekar. Magdalena je Stefanovo kumče, ali i Aleksandrino dete. Da li je trebalo da sve zaboravim – one dane na jezeru, njegov osmeh, razgovore do kasno u noć – i da sada gledam Stefana isključivo kao člana porodice moje pacijentkinje?

Problem je što više nije bila reč samo o pomoći i podršci. Među nama su se pojavila osećanja, ona koja nisam mogla lako da objasnim ni sebi. A sve što mi je nejasno, sve što izmiče kontroli… to je ono što najviše plaši.

Stefan me je pogledao u retrovizoru i dodao: ,,Značilo bi mi da dođeš.”

,,Videću. Ne mogu ništa da ti obećam”, rekla sam tiho.

Kada smo stigli kući, Stefan je pripremio sve za Magdalenino kupanje. Insistirao je da sve ovog puta uradi sam, ali da ja budem u kupatilu kao neka vrsta supervizora. Magdalena je uživala u kupanju, ali se na kraju rasplakala, jer joj se najverovatnije spavalo, pa je Stefan požurio.

Gledala sam u Stefana dok je pažljivo oblačio Magdalenu.  ,,Veoma se dobro snalaziš. Bićeš u potpunosti istreniran kada postaneš tata.”

,,Nisam Bogom dan, ali je dovoljno da barem olakšam ženi sutradan.”

,,Nisi imao dovoljan broj starijih sestrara koje su se udale”, nasmejala sam se.

,,Poslednja beba koju sam čuvao bila je moja sestra.”

,,Koliko ti sestra ima godina?”

,,Sedamnaest.”

,,O, pa ona je baš mlada.”

,,Imao sam deset godina kada se rodila. Čini mi se da je prebrzo porasla.”

,,Sve ima svoje prednosti. Sada možeš da joj budeš najbolji prijatelj.”

,,Ha, lakše reći nego uraditi.”

Legla sam u krevet i oslonila se na lakat. ,,Ne razumem.”

,,Ona je tinejdžerka koja razmišlja šta će sutra da obuče, sa kojom drugaricom da izađe i kom se momku sviđa.”

,,Pa?”

Stefan je obukao Magdalenu i podigao je kao da mi pokazuje krajnji proizvod onoga što je radio sve vreme. ,,Lakše je sa njom nego sa sedamnestogodišnjakinjom.”

Magdalena je ispustila jedno ,,Ooo”, kao da se slaže sa njim.

,,Mislim da neće biti tako ako izađeš iz uloge prezaštićujućeg starijeg brata i budeš joj prijatelj.”

,,Otkud tebi da sam ja uopšte prezaštićujuć?”

,,A nisi?”

Stefan je ćutao, a ja sam slegnula ramenima i okrenula se na leđa. Magdalena je bila prilično nervozna, pa je Stefan njeno plakanje protumačio kao znak da ustane i proba da je uspava. Ipak, ona se nije smirivala.

,,Pevuši joj nešto.”

,,Da joj pevušim?”

,,Pa šta misliš, oni s uvek uspavaju tako čim ih zaljuljaš par puta? Šetaj se malo po sobi i pevuši.”

,,Šta da joj pevušim?”

Pridigla sam se i pogledala ga. ,,Odu radosti joj pevuši.” On je prevrnuo očima. ,,Pa, Razbole se lisica, Miš je dobio grip, Mama voli bebu, odnosno Stefan voli bebu. Znaš koliko dečjih pesmica postoji?” Ponovo sam legla i zatvorila oči.

Zbunila sam se kada sam čula Stefana kako joj tihi pevuši: ,,Idi sad, druže moj ljubavi pozdrav mi odnesi mojoj ti”. Okrenula sam se na bok kako bih videla šta radi. On je bio usredsređen na pevanje.

,,Indeksi?”, tiho sam upitala.

,,Ćuti i slušaj uspavanku. Ko se ne bi uspavao uz Baladu?”

I zaista, veoma brzo se Magdalena umirila. Pitala sam se zašto nikada nisam probala da uspavljujem bebe uz pesme bivše Jugoslavije. To je, izgleda, bolje išlo Stefanu.

Polako ju je spustio u krevetac i pogledao me jesam li ti rekao pogledom.

,,Svaka čast.”

Legao je pored mene. Tišina nas je obavila – gusta i nabijena neizgovorenim. Disanje mu je bilo ravnomerno dok me je mirno posamatrao. Osećala sam ga, svakim delićem kože, iako se nismo dodirivali.

Bila sam svesna njegovog tela – načina na koji mu se rame pod svetlom noćne lampe nežno ocrtava ispod majice, toplote koja je dopirala do mene kao blagi plamen. Blizina između nas bila je mala, ali dovoljna da mi srce ubrzano kuca, da me misli izdaju i da poželim da ostanem – samo još malo.

„Moram uskoro kući. Sutra radim“, šapnula sam, više zbog sebe nego zbog njega.

„Prespavaj ovde, soba je ista kako si je ostavila.“ Njegov glas bio je tih, ali dubok, kao šapat koji dira pod kožu.

„Ne mogu.“

„Zašto?“

„Ne mogu svake večeri da spavam ovde.“

„Pa nije svake večeri.“ Osmeh mu je bio blag, ali u njegovom tonu bilo je nečeg što me razotkrivalo, skidalo sloj po sloj onoga iza čega sam se krila.

Nasmejala sam se tiho, ali glas mi je i dalje bio neizvestan. „Ide ti odlično. Čak i da se probudi, nahranićeš je i uspavaćeš je i to je to.“

Zavladala je kratka pauza.

„Ne kažem da ostaneš zbog nje.“

Te reči su me presekle. Zastala sam i izbegla njegov pogled, jer sam se bojala da je u tom pogledu bilo sve što sam pokušavala da izbegnem. Želja. Priznanje. Poziv. I nešto mnogo dublje i opasnije.