Samo za hrabre

8. poglavlje

Uzmi moje ruke
uzmi moje korake
ti me vodi putem
kojim niko ne ide

Ležaćemo goli
u poljima makova
pokriće nas vetrovi
šapat istoka

Vodi me, Kerber (1996)

Sigurno izgledam kao skakavac na štulama dok zaobilazim oko stola sa farbom i četkom, pokušavajući da koliko-toliko skinem Bijonsinu koreografiju iz pesme Deja vu. Ne želim da se pogledam u ogledalo i vidim kako to izgleda. Bitno da je meni lepo. Morala sam da stavim masku na lice, jer sam osećala kako već počinje da mi se vrti u glavi. Zatvorena sam u ovoj prostoriji već nekoliko sati i, bez obzira što je otvoren prozor, prilično sam se nadisala farbe. Preznojila sam se od rada i od igranja i već bi mi prijala kafa.

Odložila sam četku i farbu na sto i pogledala još jednom sto za šminkanje koji restauriram po porudžbini. Podsećao me je na one elegantne stolove za šminkanje, na kom stoji skupa kozmetika i oni vintejdž parfemi sa balon-pumpicom. Upravo sam ga takvim i zamišljala i u tom smeru je i tekla moja kreacija i sređivanje.

Izašla sam iz sobe koju sam preuredila kao moju ličnu radionicu i stavila džezvu sa vodom na šporet. Pogledala sam na sat i odlučila da ću raditi još sat vremena, pa ću pozvati Kris da popijemo kafu negde napolju.

Sklonila sam džezvu sa šporeta i zakuvala kafu, kada se oglasilo zvono na vratima.

Sipala sam kafu u šoljicu i otišla da otvorim.

Zbunjeno sam zastala kada sam na pragu ugledala Stefana. I on je bio zbunjen – mojim izgledom. Usne su mu se nemirno izvijale, ali je pokušavao da se suzdrži.

,,Samo napred“, rekla sam.

On se nasmejao i rukom pokazao na moje teksas tregerice sa izvezenom pečurkom na grudima. Kada sam bacila pogled na ogledalo u hodniku, primetila sam da tregerice sa pečurkicom nisu najgore. Ruke su mi umazane farbom, kosa mi je raščupana iako sam je pokupila u punđu i izgledam kao pravi mali nered.

,,Kao Pipi Duga Čarapa, je l’ da?“, upitala sam.

,,Ja sam pomislio na Super Marija“, rekao je kroz smeh.

,,Još bolje, vodoinstalater sa brkovima.“

,,Koji je povod za tako otmenu kombinaciju?“ Njega je sve ovo očigledno zabavljalo, ali meni je sve vreme u glavi bilo pitanje – kako me je pronašao?

,,Radim.“

,,Nisi tako izgledala onog dana u bolnici.“

Prevrnula sam očima. ,,Je l’ ćeš da uđeš ili da stojimo još ovako pa da me vidi i neki komšija?“

Stefan je razdragano slegnuo ramenima i krenuo za mnom. Ponovo sam bacila pogled na odraz u ogledalu i postidela se što me je zatekao ovakvu. Stvarno izgledam kao Super Mario.

Kada smo ušli u dnevnu sobu, gurnula sam ruke u džepove i okrenula se ka njemu. ,,Kako si me našao?“

Izvukao je iz džepa neku karticu i okrenuo je ka meni – bila je to moja vitiz kartica za restauriranje nameštaja. ,,Ovo sam jutros video u onom malom dragstoru blizu bulevara. Ja nisam čuo ni za jednu drugu Anamariju Plemić, a i pisao je tvoj broj telefona. Pitao sam radnicu iz Dragstora odakle joj, a ona kaže da kod nje često kupuješ pa si ostavila vizit kartice.“

,,Slađa?“

,,Nisam siguran, ali ima kosu kao tornado.“

,,Da, to je Slađana. I rekla ti je gde živim?“

,,Da, ja sam je pitao šta je ovo.“ Podigao je karticu. ,,A ona je rekla, citiram: ona dobra riba sređuje nameštaj i prodaje ga. Čudna je malo, ali svi ti psihijatri su čudni. I onda je počela da mi objašnjava ko si i gde živiš. Priznajem, pitao sam i tvoju komšinicu koja je izašla iz zgrade da li tu živiš i da li zna broj stana.“

,,Divno, znala sam da nije bila dobra ideja ostaviti vizitku kod Slađe koja obožava da overšeruje informacije, ali  šta je-tu je. Skuvala sam kafu sebi, hoćeš i ti jednu?“

,,Moglo bi.“

,,Stiže. Sedi slobodno.“

,,Ne ljutiš se što sam došao?“, začula sam iza sebe. Okrenula sam se i ugledala ga kako stoji pored frižidera sa prekršetnim rukama i posmatra me veoma zagonetno. Bilo je u tom jednostavno gestu nečega veoma privlačnog. Progutala sam knedlu i okrenula se ka šporetu kako ne bi primetio da crvenim.

,,Ne, naravno. Gde je Magdalena?“

,,Kod babe. Uželela je se.“ Okrenula sam se ka njemu i izvila obrve u čudu.  ,,Verovali ili ne. Meni je to značilo da odem do škole da vidim kako Jovan napreduje. Otvaramo novi konkurs za instruktore, pa ću mu pomoći oko selekcije, to barem mogu da radim od kuće.“

,,Vau, zaista ste prvi koji su to uradili.“

,,Šta?“

,,Pa to sa privatnom školom. Pretraživala sam školu na Guglu ono prvo veče kada si mi to rekao, nisam ti baš sto posto verovala.“

,,Divno. Mislila si da sam lažov.“

Prstima sam mu pokazala da malo jesam pomislila tako nešto, a onda ponela kafu u dnevnu sobu.

,,Izvini što sam te zezao za odeću.“

,,Ne laži, nije ti žao.“

,,Nisam rekao da mi je žao, izvinio sam se.“

Prevrnula sam očima i rukom mu pokazala da krene za mnom u radnu sobu.

,,Čekaj, nisam ni kafu popio.“

Pogledala sam ga popreko. ,,Baš ti je zanimljivo, hm?“

,,Nisam ja tebe zvao u sobu, nego ti mene.“

,,Ne nadaj se, Stefane.“

Krenuo je za mnom i zastao na pragu moje nazovimo-radne-sobe. ,,Uuu, ovo je tvoje? Na to je Slađa iz prodavnice mislila.“

,,Da. Restauriram nameštaj i prodajem ga. Neko vreme sam to radila samo za sebe, ali onda su se ljudi raspitivali i tražili da i njima nešto takvo napravim. Onda smo tata i ja počeli da sređujemo nameštaj, sada doduše on radi više nego ja.“

,,Vau.“ Zagledao je skoro završeno ogledalo sa stolom za šminkanje. ,,Stvarno si talentovana. Otkad radiš to?“

,,Pa, par godina.“

Zadivljeno je klimnuo. ,,Šta sve skrivaš, Anamaria?“

,,Ako bih ti rekla, onda ne bih mogla da te ostavim bez teksta“, slegnula sam ramenima.

,,I kako ti je palo na pamet da radiš ovo?“ Krenuo za mnom nazad u dnevnu sobu.

,,Opuštalo me je. Bio je to način da dam sebi oduška. Svidelo mi se kada od nečega starog, čega ljudi žele da se otarase, napravim nešto novo i lepše.“ Pronašla sam neke fotografije nameštaja koji sam ranije restaurirala i pružila mu telefon. On ih je pažljivo pregledavao. ,,Možda je to i moja potreba da popravljam stvari… da popravljam druge. Pored svega toga sam i psihijatar.“ Stefan je prestao da lista fotografije i pogledao me. ,,Oduvek sam bila sklona da popravljam duge, ili barem da mislim da mogu da ih popravim.“

,,Je l’ si mislila da možeš da popraviš i muškarce?“

Postiđeno sam se osmehnula i spustila pogled. Stefan je nežno stavio kažiprst ispod moje brade i podigao je. Pogled mi se susreo sa njegovim iščekujućim, ali blagim pogledom.

,,Da, zato sam i ostajala u nekim odnosima duže nego što je trebalo, jer sam mislila da mogu da im pomognem, da ih razumem. Njima nije to bilo potrebno. Njima je bio potreban neko ko je slomljen isto koliko i oni. Onda sam se u poslednjoj vezi našla pred prekretnicom. Ili da polomim sebe kako bih Ivanu odgovarala, ili da ga ostavim tako slomljenog.“

,,I konačno si donela pravu odluku?“

,,Da. Onda je on pronašao nekog ko je kao on i trijumfovao zbog nepostojeće pobede. Ali celoviti ljudi nemaju potrebu da te još više lome i namerno napadaju tvoje slbosti, udaraju te onde gde te boli, ali slomljeni imaju, jer je to njihova odbrana pre samog napada. Bio je siguran sa mnom, jer sam bila dobra po njega, nisam koristila njegove slabosti protiv njega. Pokušao je da se vrati, ali ja sam sebi obećala – pomažem pacijentima i popravljam nameštaj, ali ne muškarce. Kupiću polovan nameštaj sa oglasa i odeću iz sekond henda, ali nikad više neću biti sa polomljenim muškarcem.“

,,I nameštaj ti donosi novac“, rekao je Stefan.

,,Upravo tako.“

,,Drago mi je što si naučila da poštuješ sebe i odeš od ljudi koji te nisu vredni.“

,,Sve se da naučiti, samo nekada to nije baš lako.“

,,Nikada nije lako, ali isplati se.“ Srknuo je kafu i zadovoljno sklopio oči. ,,Nikad bolju kafu nisam pio.“

Coknula sam. ,,U redu je, ne moraš baš toliko da mi pumpaš ego.“

,,Ja sam ozbiljan, a ti odbacuješ moj kompliment.“

,,Hvala na komplimentu.“

,,Sad se ne računa.“

,,E pa, briga me.“

,,I mene.“

Oboje smo se nasmejali.

,,Letela si avionom do sada?“

,,Aha.“ Popila sam kafu do kraja.

,,A panoramski let?“

,,Nisam.“

,,Je l’ bi želela?“ Podigla sam obrvu. ,,Slučajno sam instruktor u sopstvenoj školi letenja. I slučajno tamo postoje avioni, jer je to škola letenja. I slučajno postoji avion koji se koristi za obuku i za panoramske letove i…“ Udarila sam ga po ramenu, a on je prasnuo u smeh. ,,Pa pogledala si me kao da te je zbunila ta ideja. Nisam bogati mlijarder koji ima sopstveni helikopter, nego pilot. Možda bi ti volela ovo prvo, ali ovo je ipak realnost.“

,,Ni Čikaški gastarbajter u avionu nije loše“, našalila sam se i ustala sa kauča.

,,Ni čudna psihijatrica…Je l’ se tako oslovljava ženski psihijatar?“

Lupila sam se po čelu i otišla u spavaću sobu. ,,Da te pratim ponovo?“, dobacio je.

,,Ha-ha.“

,,Nakon toga bih te rado pozvao u neki zanimljiv provod, ali s obzirom da čuvam dvomesečnu bebu, mogu da ti ponudim filmsko veče u kućnim uslovima. Kad uspavam bebu, naravno.“

Uzela sam iz ormara šorts i majicu i izašla iz sobe.

,,Nisam čuo odgovor.“

,,Danas si prilično uporan?“

,,Veruj mi, nisi provela dovoljno vremena sa mnom.“

Prevrnula sam očima. ,,Pretpostavljam da je ludo i nezaboravno?“

,,To si ti rekla“, iskezio se.

,,Imaš fore da popiješ kafu dok se istuširam.“

,,I posle da se izgubim?“

,,Posle ću se najverovatnije pitati ko ti je dao licencu.“

,,Sigurno. Isto tako je bilo i za vozačku dozvolu.“

,,Prestani da budeš toliko samouveren, nerviraš me.“

Ušla sam u kupatilo, okačila čiste stvari na čiviluk i svukla tregerice sa pečurkama.

,,Znaš, ovaj gest je pokazao da nemaš uopšte poverenja u mene“, čulo se iz dnevne sobe.

,,Koji gest?“, viknula sam iz kupatila.

,,Zaključavanje.“

,,U pravu si. Nisam provela dovoljno vremena s tobom da shvatim kolika si budala.“

Pre nego što je stigao da odgovorila, odvrnula sam slavinu na maksimum kako ga ne bih čula.

Kada sam izašla iz kupatila, osećala sam se sveže i čisto. Kao da mi je koža prodisala u šortsu i majici, nisam ni bila svesna koliko mi je bilo vruće u onim tregericama. Stavila sam suptilan, letnji parfem i vezala kosu u rep.

Stefan je sedeo na kauču i čačkao mobilni.

,,Popio si kafu?“

,,I oprao šoljice.“

,,Nisi morao.“

,,Nisam, ali neće te čekati prljave šoljice.“

,,Hvala, mrzim da perem sudove.“

Kada smo izašli napolje, sunce se stidljivo povuklo, pa je bilo barem malo svežije, barem u hladu. Ugledala sam Stefanov motor pored zgrade i okrenula se ka njemu.

,,Došao si motorom?“

,,Aha.“

,,Uznemiravaš mi komšiluk.“

,,Nisam kružio deset krugova oko zgrade, nego sam se parkirao“, rekao je i seo na motor. Uputio mi je samozadovoljan pogled preko ramena. ,,Možeš?“

,,Naravno.“ Prebacila sam nogu preko sedišta i namestila se udobno iza njega. Čini mi se kao da smo se do sada mnogo puta vozili zajedno, iako se to desilo samo jednom.

,,Dobro se drži.“

Sledećeg trenutka, brundanje motora bilo je sve što sam čula. Gledala sam u žive ulice grada iz sasvim nove perspektive, kao da se prvi put vozim dobro poznatim ulicama. Obgrlila sam Stefana, osećajući kako je opušten, ali istovremeno i spreman da brzo reaguje ukoliko je potrebno. Uživala sam u svakom trenutku, shvativši da sam svoj strah od motora zbog Stefana pretvorila u savim novi vid uživanja i opuštanja.