Samo za hrabre

19. poglavlje

Sanjam, tvoje oči mogu sve
Da me vrate i isto kao pre
Da me sastave.
-Sanjam, Kerber (1996)

Moj boravak u Čikagu bio ispunjen momentima koje ću pamtiti ceo život.
Tog jutra, pre prvog dana kongresa, bila sam veoma nervozna. Dlanovi su mi bili ledeni, uprkos tome što sam ih neprestano trljala o suknju.

U glavi mi je sve zvonilo. Brojala sam rečenice i iznova prolazila kroz prezentaciju u mislima.
Onda je Stefan seo pored mene. Pružio mi kafu i flašicu vode.

,,Napravi pauzu. Diši malo”, rekao je.
Pogledala sam ga. Bio je u običnoj košulji, bez kartice, bez zvanja. Nije pripadao ovom prostoru, nije deo sveta u kojem pokušavam da se dokažem. I baš zato je njegova prisutnost nešto u meni smirila.

Pogledala sam oko sebe. Svi sa svojim titulama, znanjem, samopouzdanjem… A ja, sa knedlom u grlu i Stefanom pored sebe, koji s vremena na vreme osvaja nebo.

,,Opusti se, dušo. Mene si već zadivila”, rekao je, nasmejavši se. ,,Pratnja. Fan klub. Prvi red.” Oteo mi se osmeh, ali i nešto u grudima me steglo. Htela sam da budem dovoljna sama sebi, ali nisam znala da mi je ovo trebalo — da neko samo bude tu, da ne traži ništa, da me ne meri, da ne pokušava da mi objasni kako da budem drugačija, a ne svoja.

***

Stefan je sve vreme pažljivo pratio moje izlaganje i prenosio onlajn mojoj mentorki – doktorki Dubravki.

Moj rad bio je jedan od novijih radova na ovu temu koji je rađen na srpskom području, pa su svi bili prilično zainteresovani. Na kraju – bila sam veoma zadovoljna i mislim da je opšti utisak svih prisutnih bio pozitivan.

,,Mala, osvajaš svet polako”, Stefan me je zadirkivao.

,,Slušaj njega. Pa da, lako je da sediš u publici i zezaš.”

,,Normalno”, nasmejao se. ,,Stvarno, mnogo sam ponosan na tebe.” Poljubio me je u kosu i zadržao čelo na mom. Izdahnula sam smireno i klimnula. Osećala sam da govori istinu i u tom trenutku mi je bilo najvažnije to što je on ponosan na mene.

***

Nebo nad Čikagom bilo je razvučeno poput platna, sivo, ali mirno. Stefan je bio u pravu kada mi je rekao da ovaj grad ima neki svoj, poseban, neponovljiv karakter.

,,Je l’ imaš neku posebnu želju?”

Zamislila sam se, a onda mi je pala na pamet želja koja mi se godinama mota po glavi. ,,Želela bih da odem u neki pravi čikaški džez bar.”

On se nasmejao. ,,Znam za tu tvoju želju. Rekla si mi na jezeru. To je rešeno, ali prvo idemo u oblizak.”

Prvo smo prošli kroz Millennium Park. Gledala sam se u odsjaju The Bean-a – velike, reflektujući skulpture u obliku pasulja u kojoj se ogledao grad, nebo i svi koji stoje ispred nje. Pogledala sam svoj odraz, izdužen i iskrivljen, kao da neko drugi stoji umesto mene. Stefan je stao pored mene. Podsećalo me je na percepciju koju drugi ljudi imaju o nama – zasnovana na stvarnom liku, ali iskrivljena. Često nekoga preceniš i shvatiš da je to bilo samo tvoje ogledalo u kome se ogledao, a nekada shvatiš da je sreća istinska baš kada je sve previše dobro da bi bile istina.

Prošetali smo dalje, niz Lakefront Trail. Vetar s jezera me je štipkao za obraze. Stefan me je obgrlio i privukao i topao zagrljaj. Hodali smo jedno pored drugog u tišini, a onda mi je samo tiho rekao:
,,Nikad nisam osećao da mi je neko bliži. Nikad nisam bio toliko ubeđen da će nešto da uspe.”

Nešto me je steglo u grlu. Polako sam klimnula i poljubila ga. ,,I ja”, odgovorila sam.
Samo je klimnuo glavom. Kao da mu ništa više nije ni trebalo.

Kao dete sam se radovala kada smo krenuli u bar o kom mi je Stefan pričao. Već sam bila i gladna i radovala sam se hrani i muzici.

Zidovi su bili tamni, topli, s tonom istorije u svakom ciglenom zidu i starim posterima. Svetla su bila prigušena, samo su reflektori obasjavali binu na kojoj su se podešavali kavir, kontrabas, saksofon.
Stefan je unapred rezervisao sto blizu bine.

Kad smo seli, pogledala sam još jednom oko sebe. ,,Sviđa ti se?”

Oduševljeno sam klimnula.
Konobar nam je doneo piće, a ja sam se nagnula ka Stefanu i posmatrala ga kroz prigušeno svetlo. Tek tada sam shvatila koliko sam zaljubljena u njega.
,,Gledaš me i smeškaš mi se u lice. O čemu razmišljaš?”

Slegla sam ramenima. ,,Kako mi je prelepo.”

,,Drago mi je da ti se sviđa.”

,,Kako mi je prelepo s tobom”, pojasnila sam.

,,Zbog toga mi je još više drago. Kakvi su utisci o mojoj porodici?”

,,Svi su divni, zaista. Osećam se kao da sam došla kod vas po ko zna koji put, a ne prvi.”

,,Da, oni stvarno umeju da naprave prijatnu atmosferu. Zato što se ne pretvaramo, takvi smo zaista. Volimo se, podržavamo, raspravljamo nekada. Doduše, više sa Milicom, ali i sa mnom je bilo slično kad sam bio njenih godina. Oko motora smo se mnogo svađali.”

Nasmejala sam se. ,,Klasika.”

,,Obećao sam da ću biti savestan vozač i to i jesam. Doduše, opuštao sam se nekad i više nego što treba kad sam bio sam.”

,,Ni ja nisam volela motore dok tebe nisam upoznala. Prvi put sam se vozila na motoru sa tobom. I sada me to toliko opušta. Mogla bih s tobom na kraj sveta da se vozim.”

,,I da letiš.”

Nasmejala sam se. ,,I da letim.”

,,Drago mi je da je Milica promenila mišljenje o meni.”

,,Nikad ona ni nije imala loše mišljenje o tebi, nije te poznavala, ali čudna je. Treba joj vremena, pogotovo u poslednje vreme.”

,,Ona je mlada osoba koja traži svoje mesto u svetu i suočava se sa problemima koji su nekada opterećujući za njen uzrast. I njen problem uz sve to. Nije u obavezi da se svima uvek smeška i bude super. Razumem je.”

,,Hvala ti. To mi mnogo znači. Mislim da će dobro uticati na nju da provodi vreme sa tobom.”

Prvi ton saksofona bio je kao otkopčavanje. Lagani uvod u My Funny Valentine. U sali se razlivala tišina ispunjena samo notama i šuštanjem čaša.

Stefan je pogledao u binu. Onda je, u trenutku kad je pesma postajala mekša, okrenuo glavu ka meni. Samo je pružio ruku preko stola. Naslonio je prste na moje, nežno, bez pritiska.
U tom trenutku nisam razmišljala o pravilima, o prošlosti, o šta-sad?. Samo o tome kako je lepo biti u tišini sa nekim, a da ćutanje ne peče.
,,Kad sam te upoznao, činilo mi se kao da dolazimo iz različitih svetova. U mom – letim slobodan, nebo je moj poznat teren, avion najpouzdaniji saradnik. U tvom svetu sve je definisano: dijagnoze, protokoli, simptomi”, rekao je tiho. ,,Ti radiš sa ljudima, a ja sa avionima. Ali nekako ovde, sada, ništa od toga ne mora da ima smisla. Samo osećaš.

,,I šta ti osećaš sad?”, tiho sam pitala.

Zastao je, a onda odgovorio. ,,Da sam tamo gde treba da budem.

***

Stefanova soba mirisala je na drvo i detinjstvo. Krevet je bio čist, tih i ušuškan.

Nismo žurili. Ni da skinemo odeću, ni da se dodirnemo.

Ovo nije bio onaj prvi put, ni onaj drugi kada još proveravaš granice. Ovo je bio trenutak kad se vraćaš nekome ko ti je već postao dom.

Nije bilo reči, jer ništa nije trebalo da se objasni. Sve sam razumela – u načinu kako me obuhvata i steže uz sebe, u načinu na koji mu se telo prilagođava mome, bez nespretnosti, bez pitanja.
Negde napolju, grad je disao za sebe.
Ali u toj sobi, pod tim krovom, postojali smo samo mi.