Samo za hrabre

22. poglavlje

Ti uvek odviše ponosna
Ja tvrdoglav kao noć
I ko će koga prvi zvati?
Ko kome dati ruke za dodire?

I opet loše se osećam
Kružim kao zao vuk
Jer mnogo toga treba reći
A nema reči, reči za istinu

Nek’ sada ratne igre prestanu
Jer više ničeg nema u tebi, u meni
U mome srcu, kiše padaju
U duši, veju crni snegovi

Ratne igre, Kerber (1984)

–Dve nedelje kasnije–
Stefan je zvao Anamariju, ali nije dobio nikakav odgovor. Činilo mu se da je sada između njih dubok ambis i nije znao kako da ga preskoči. Pustila ga je da ode, to je istina, ali on to nije želeo. Nije želeo da ode i ostavi je. Nije želeo bez nje. I nije želeo da ona išta od toga pomisli.

Otišao je do njenog stana, zvonio, kucao, ali nije otvarala. Ponovo je otišao uveče, misleći da je možda radila u prvoj smeni, ali opet je nije bilo. Pomislio je da je tu, ali da jednostavno ne želi da mu otvori. Međutim, kada je izašao iz zgrade i pogledao u njen prozor, svetlo je bilo ugašeno. Zaista nije bila tu.
Odlučio je da okuša sreću sutradan. I sutradan. I sutradan…

I danas je nije bilo. Vratio se kući sav potišten.

Par sati kasnije, sedeo je na klupi pored Danijelovog groba. Napolju je bilo sve hladnije i hladnije. Jesen nije bila baš blagonaklona ove godine. Sedeo je tu neko vreme, ni sam nije znao koliko. Samo je gledao u mermernu ploču i Danijelovu sliku na njoj i prisećao se starih dana za kojima je tugovao.

„Imam osećaj kao da si tu…“, rekao je. „Možda sam zato i izbegavao da idem kod vas kući, jer bi mi to razbilo iluziju da si i dalje tu, samo te ne viđam često kao pre. Jebeš mi sve ako sam i ja znao godinama šta radim. Za to si bio u pravu. Amerika, druge zemlje, strane škole, avioni, motori… Jebem li ga šta nisam radio i kuda nisam išao… I došao ovde, ali kad si umro. Mogao sam i ranije, barem bismo proveli još neko vreme bezbrižni. Hteo sam da održim obećanje koje sam ti dao i brinem o njima, nadam se i da jesam, da si zadovoljan, ali nekako… Plašim se da sam je izdao, da sam izdao i tebe. U ovoj situaciji najviše se plašim toga šta bi ti rekao na ovo? Kako bi ti na to gledao?“

„Bilo bi mu drago, a meni bi rekao da se ne glupiram“, začuo je iza sebe.

Trgnuo se i okrenuo se. Aleksandra je stajala iza njega, sa cvećem u jednoj ruci, dok je drugom pridržavala kolica u kojima je bila Magdalena.

„Izvini, nisam te čuo.“

Nasmešila se i prišla mu. Sela je pored njega na klupu i spustila cveće pored groba. Ljuljala je kolica napred-nazad, gledajući u grob. „Nisam bila neko vreme ovde. Nisam ni nju dovodila. Dovela sam je da je vidi… Mada mislim da je stalno gleda i da je vrlo dobro zna.“ Suze su joj skliznule niz obraze. Obrisala ih je dlanovima i pomilovala Magdalenu po glavi.

„Trebalo ti je vreme. To je okej.“

Polako je klimnula. „Žao mi je što nisam imala novac za malo lepši spomenik. Sahrane su danas skuplje nego život.“

„Zašto nisi rekla, dao bih ti još, koliko ti treba.“

„A šta bi vredelo? To je kamen. A ne postoji toliko veliki spomenik koliki je on bio čovek.“

„Slažem se. I o tome joj pričaj“, rekao je, pokazavši na Magdalenu.

„Naravno. Učiniću sve da upozna svog tatu, iako nikada neće moći da ga upozna.“ Uzela je Magdalenu iz kolica. Ona je svoju pažnju preusmerila na Stefana, smejući mu se. „Gospode, koliko te voli“, nasmejala se Aleksandra.

„Morala je od muke da me zavoli, inače bi sve vreme razmišljala kakav kreten brine o njoj. Znaš da nisam umeo da je okupam prvo veče kad sam je doveo kod sebe.“

„I kako se to završilo?“

„Okupala ju je Anamaria“, iskreno je odgovorio. „Ona mi je najviše pomagala oko nje dok sam se snašao.“

Blago se osmehnula i klimnula. „Pomogla je i meni, a i mom detetu…“ Pogledala ga je suznim očima. „U proteklih par dana, otkad sam išla kod psihologa, sve vreme sam razmišljala upravo o onome što si ti malopre pitao Danijela – šta bi on rekao?“ Pogledala je u grob, ne krijući više suze koje su samo pratile jedna drugu. Stefan ju je zagrlio. „Pridrži je samo da uzmem maramicu, molim te.“ Stefan je polako uzeo Magdalenu.

„Postidela sam se, znaš? Mnogo me je bilo sramota. Ogrešila sam se o tebe. A i o nju. Toliko si toga uradio za nas, ona je pomagala meni u bolnici, pomogla ti je oko Magdalene… Danijelu bi bilo drago i rekao bi da treba da budem srećna zbog tebe, a i zbog nje, zbog toga kakvog je čoveka našla. A ja… Ja sam mnogo loš čovek…“

„Nisi loša, Aleksandra. Ja ti nisam zamerio ništa, a verujem da nije ni Anamarija. Veruj mi, nije bilo tako kako si čula. Upoznali smo se dok sam bio na odmoru na vikendici, provodili smo vreme zajedno, svidela mi se… Kad… Kada mi je Silvija javila da si u bolnici, odmah sam se vratio, a s njom se nisam ni pozdravio, uspavala se, nije me čula. Mislio sam da je potražim, da je nađem. Onda sam je sreo u bolnici kada smo Silvija i ja došli jer nas je ona zvala. Objašnjavali su nam kako ti treba podrška i razumevanje, a Ljiljana je tada bila nemoguća. Ti si želela da ja čuvam Magdalenu, ja nisam znao kako ću to da izvedem… Ona mi je mnogo pomogla, a ja nisam mogao da zaboravim one dane koje smo proveli zajedno. Veruj mi, nikada nije želela da te povredi. Učinila je sve da ti bude bolje. Odnos koji si ostvarila sa njom je istinit, sve sa njene strane bilo je iskreno.“

Klimnula je polako. „Verujem. Mnogo mi je bilo žao kada sam rekla ono. Kad sam bila kod psihologa i kad smo pričale o toj situaciji, osetila sam se kao da sam umislila da se ceo svet okreće oko mene. Nisam ja uzrok i posledica svega. I to što sam rekla da ne želim da je vidim u Magdaleninoj blizini i… Nije tako. Ne mislim tako. Izvini, mnogo je bilo ružno od mene. Volela bih da je vidim uskoro i da vidim… pa, da vidim vas uskoro“, nasmešila se.

„Pa, možda i hoćeš, ako se odljuti. Mislio sam da odem nakratko u Ameriku, da joj dam prostora dok se sve ne slegne, da joj ne budem još jedna muka… Ali očigledno je to ispalo kao da bežim. Sada se ne javlja, nema je kod kuće. Tražim je, ali je nema. Svaki dan idem do nje, gledam u prozor… kao neki manijak.“

„Pa traži je i dalje. Vidiš da čak ni Niš nije mali kada tražiš nekog kog voliš.“

„Gde u Nišu može da se krije neko koga voliš?”

To je znao samo Niš, koji je ovih dana bio siv i kišovit. Niš je bio najlepši uz zvuk aviona, vožnju motorom. I uz Anamariju. Niš je najlepši uz Anamariju.

„Ne poznajem je van bolnice da znam kuda se kreće, to bi bilo malo uvrnuto, znaš, ali kreni odnekud.”

„Hoćeš da te sačekam pa da vas odvezem kući?”

„E, neka, prošetaću još malo. Posle moramo do prodavnice da kupimo nešto da spremamo ručak i…”

„Jao, prodavnica!”, odjednom mu je sinulo.

„Hm?”

„Hajde, sačekaću vas ja ipak, moram i ja do prodavnice. Ima tu jedan dragstor u blizini, moram tamo da odem.”

Aleksandra je zbunjeno slegnula ramenima. „Pa ovaj… Dobro. Hajmo.”

***

„O, motoristo, ćao!“, viknula je Slađa, žena koja radi u dragstoru. Bio je tu svega par puta, ali zapamtila ga je – najviše po tome što je uzeo Anamarijinu vizitku za restauraciju nameštaja i raspitivao se o njoj.

„Ćao, Slađana, kako ste?!“

„Tja, šta da ti kažem! Ovi iz zgrade mi na glavu sedoše. Jedna gospođa mi jutros u pidžami došla u prodavnicu. Jedan dan će tačno neko go da mi dođe.“

Aleksandra se nasmejala, zbunjena njihovom komunikacijom, ali se ubrzo izgubila između rafova sa korpom i Magdalenom.

„Slađo, ovaj, reci mi, je l’ dolazila Anamarija skoro ovde?“

„Doktorka?“

„Aha.“

Izvila je usne zamišljeno. „Pa, pravo da ti kažem, u poslednjih nedelju dana jok. Bila je skoro po neke sitnice i hranu za mačku. Kaže, razmišljala koliko hrane da uzme jer ne zna koliko će se zadržati kod njenih.“

„Kod njenih?“

„Aha, roditelji joj žive ovde u nekom naselju blizu Niša.“

„A je l’ znaš gde?“

„Jok, al’ zna ona, ne razdvajaju se“, reče, pokazavši glavom na osobu koja je upravo ušla u dragstor. Kristina.

Zastala je na pragu, na trenutak zbunjena, ali to ju je brzo prošlo. „Oho, ćao Stefane.“

Samo je izdahnuo. Ovo neće izaći na dobro.

„Ovaj ti se raspituje za drugaricu“, reče joj Slađa.

„Aha, raspitivao se on ranije. Svi se raspitujete za nju, a onda uhvatite paljbu k’o da je zarazna, ne daj Bože. Neće to više da vam prođe, da znaš.“

„Ma nisam pobegao.“

„Pa u prodavnicu sa koferom sigurno nisi pošao.“

„E, to je sad vaša stvar“, Slađa je digla ruke i okrenula se ka Aleksandri, koja je zbunjeno gledala u sve njih, sa korpom u rukama. „Reci, dušo.“

„Evo, ovo imam. I može kesa.” Slađa je počela da kuca jednu po jedan po jedan artikl. ,,Što vam je ovde jeftino“, reče Aleksandra oduševljeno.

„Jeftino, jeftino, dabome. Vi se svi zaleteli u one velike lance, posle se pitate što vas pljačkaju? Pa pljačkaju!“

„Kris“, počeo je Stefan, „nije to baš tako kao što izgleda. Znam da si ljuta i da izgledam kao kreten, ali stvarno mi je stalo da je nađem. Moram da je nađem.“

„A onu kokošku kako ću tek da iščupetam kad je vidim. Ona da se spoji sa onim ludim Ivanom, ne bi postojao taj specijalista koji će njima da pomogne. Slušaj, da olabavite svi malo i ostavite je na miru.“

Stefan je zavrteo glavom. „Kakva Silvija, kakav Ivan?! Gde je Anamarija?“

„Pa kod njenih, rekla sam ti. A kokoške treba dobro iščerupati“, reče Slađa i okrenu se ka Aleksandri. „Devetsto osamdeset.“ Aleksandra izvadi novčanik, prateći razgovor između Kristine i Stefana. Sada joj je bilo dodatno žao Stefana kada vidi u kakvoj se situaciji našao.

„Dobro, daću ti adresu“, naposletku je rekla Kristina. „Ali ako slučajno nešto zezneš, da ti nisam u koži. Ne postoji ta zemlja u kojoj ćeš da se sakriješ.“

„I idi autom. Nemoj da se pojaviš tamo kao kabadahija neki na motoru, da se krste ljudi“, dobaci Slađa.

***

Stefan se parkirao ispred velikog dvorišta. Naravno, došao je autom. Mnoštvo drveća napravilo je pravo ćebe od lišća na zemlji. Nije znao da li ti ljudi uopšte znaju za njegovo postojanje, ni šta će im reći, ni šta će oni reći… Samo je razmišljao o Anamariji.

Popeo se stepenicama do niske terase i pozvonio.

Vrata mu je otvorila žena koja je ličila na stariju verziju Anamarije, ipak, zadržala je mladalčke crte i mio izraz lica.

,,Dobar dan”, pozdravio ju je.

,,Dobar dan.”

,,Ja sam Stefan…Anamarijin…”

,,Znam ko si ti”, rekla je. ,,Ja sam Anamarijina mama. Uđi.”

,,Hvala.” Stefan je učtivo ušao u skromnu, ali veoma lepo sređenu kuću. Čovek, za kog je Stefan pretpostavio da je Anamarijin tata, sedeo je za stolom i pio kafu.

,,Samo što sm završili neki posao napolju, pa smo ušli da popijemo kafu. Hoćeš i ti jednu?”

,,Neka, hvala Vam. Izvinite što sam Vas poremetio.” Anamarijin otac ga je gledao radoznalo, kao da se pita kako ima petlju da se tek tako pojavi tu. ,,Zdravo”, rekao mu je Stefan.

,,Zdravo, sedi sinko, nemoj da stojiš tu.”

Stefan je seo preko puta njega. ,,Molim Vas izvinite što sam ovako upao, ali rekli su mi da j Anamarija kući, a ja je tražim danima…Možda znate za situaciju.”

,,Nešto smo načuli”, rekao je njen otac.

,,Pa dobro, nesporazumi se dešavaju. Vas dvoje ćete to da rešite”, rekla je njena majka ohrabrujuće. ,,Hajde da ti ja skuvam neku kafu da se okrepiš kad si već došao.”

,,Hvala Vam. Je l’ je Anamaria tu?”

Oni razmeniše poglede. ,,Mimoišli ste se za petnaestak minuta”, odgvorila je.

,,Kako mimoišli?”

,,Pa samo što je otišla.”

Nešto teško ga je udarilo u grudi.

,,Gde je otišla?”

,,Vratila se u Niš. Nije planirala ali kad je čula za koncert, pričala je danima o tome.”

,,Kakav koncert?”

,,Kerberov. Ona ih mnogo voli.”

,,Kerber? U Nišu?”

Njen otac se nasmejao. ,,Sinko, gde ti živiš?”

Stefan je slegnuo ramenima. ,,Nisam imao pojma da imaju danas koncert. Pa da, voli ih, otišla je sigurno. Moram da je nađem.”

,,Naći ćeš je, polako”, reče njen otac. ,,Barem popij kafu, kad si već došao. Kerber peva tek večeras.”

,,Evo, gotova je.”

Stefan joj se nasmešio. ,,Hvala Vam.”

***

Nebo je malo, malo je za sve, dole se mora, mora se, zar ne – Stefanu se činilo da je te stihove čuo ceo Niš.

Kao da je Bog odlučio da ih sve pomiluje – nije bilo kiše i nije bilo hladno. Veče je bilo gotovo savršeno. Savršeno za koncert. Za pomirenje. Za novi početak.

Probijao se kroz gužvu, slušajući neprikosnovene tonove koje je samo Gale Kerber mogao da otpeva.

Tražiti Anamariju u ovoj gužvi bilo je kao da je tražio iglu u senu. Ipak, bio je kao detektor za njeno lice u ovoj gomili.

Ceo Niš i okolina došli su na koncert. Bila je to prilika koju nijedan ljubitelj dobre muzike nije hteo da propusti.

,,Gde si, gde si?”, ponavljao je, osvrćući se oko sebe.

Gledao je lica oko sebe, viđajući njemu poznate i nepoznate ljude, ali nije imao vremena nikome da se javlja i da ćaska. Morao je da pronađe Anamariju. Ona je sada najvažnija.

U toj galami, svi su bili kao jedno, svi spojeni u ritmu i osećaju koji Stefan nikada nije znao kako da opiše. To je bio osećaj koji se može osetiti samo na koncertu ove grupe.

I činilo mu se kao da je kroz svaki ton osećao Anamariju. Tu je. Zna to. Anamarija je ovde. Kao da je svaka pesma njena i za nju.

Ona je ovu priliku jedva čekala, sigurno je stala negde blizu bine.

Kao mala gnezda na granama,
puna starih letova.
Kao mrtvo srce od sećanja,
kao prva radost dečija.

Stefan se probijao kroz gužvu, nehotice gurajući druge ljude.

Ti si moja prošla i buduća,
svedok koji ne laže.
Ti si moja prva i poslednja,
čujem noću tvoje korake.

Zastao je. Tamo, ispred bine, u masi koja je opčinjeno pevala stihove, stajala je Anamaria. Stajala je sama, slušajući pažjivo, sa nekim neopisivim mirom na licu. Onaj težak osećaj neizvesnosti konačno je počeo da se povlači, a na njegovo mesto dolazilo je olakšanje. Uzbuđenje što je ponovo vidi. Izgledala je kao da baš pripada ovde i da ne treba u ovom momentu da bude nigde drugde. Da je ovo njihovo mesto.

Vrata samo vetar otvara,
zebem kao zaseda.
Moja pesma više ne peva,
crna joj je haljina.

Stefan joj je prišao polako i stao pored nje, kao njena senka. Nije ga primetila. Ona je opčinjeno gledala u binu. On je gledao u nju. Kao da je vidi prvi put posle toliko godina. Kao kada ju je video prvi put na jezeru. Nikada neće zaboraviti taj trenutak. Kada je čuo da sluša Kerberove pesme na tremu, to je bila idealna prilika da joj priđe. Da nije bilo te prilike, našao bi drugu. Izmislio bi je. Sve samo da je upozna. Kao i sada – sve samo da je pronađe, sve samo da je vrati.

Dodirnuo ju je nežno po ramenu.

Okrenula se.

Ugledavši ga, ukopala se u mestu, a neka neobjašnjiva iskra joj se pojavila u očima.

Nasmešio joj se i pomilovao je po obrazu.

,,Otkud ti?”, viknula je kako bi je čuo od buke.

,,Obećao sam ti da na sledeći koncert idemo zajedno.”

Nasmejala se nespretno, dok su joj se oči punile suzama. Sve brane u njenom srcu i telu bile su probijene.

,,Kako si znao da sam ovde?”

,,Išao sam malo težim putem, ali da sam saznao ranije za koncert, znao bih da to nećeš da propustiš ni za šta na svetu.”

Ja sam ulica za tvoj povratak,
između jave i sna.
Ja sam poslednje tvoje sklonište,
nemaš, nemaš gde.

I pre nego što je osvestio šta se desilo, zagrlila ga je. Držala ga je čvrsto, kao da se boji da će otići. Osetio je njene suze na vratu. Još više ju je privio uz sebe.

,,Volim te, Anamaria.” Malo se odmaknuo kako bi ga videla. Obrisao je nežno njene suze. ,,Nikad te ne bih ostavio i otišao. Borio bih se za tebe do kraja života, ali ne bih dopustio da budeš moja propuštena prilika.”

Anamaria je pogledala u Galeta koji je uživao u onome što radi, prenoseći svaku emociju publici. Onda je ponovo pogledala u Stefana. ,,Uspeli smo”, nasmešila se. ,,Došli smo zajedno na koncert, kao što smo se dogovorili na vikendici.”

,,I ti i ja držimo reč.”

Nasmejala se kroz suze. ,,Sentimentalne budale.”

,,Ne bih rekao. Mislim da smo prilično…pametni.”

,,Ne, ti i ja smo ludi.”

,,Hrabri”, ispravio ju je.

Ponovo se nasmejala. ,,Volim i ja tebe Stefane. Mnogo mi je bilo teško bez tebe. Izvini što sam te izbegavala.“

,,Nisam mislio da pobegnem. Sve ću ti objasniti.”

,,Znam. I ja sam bila malo zbunjena.”

Poljubila ga je, a on ju je obgrlio oko struka. Stajali su tako zajedno, slušajući Kerbera i razmišljajući kako im ništa više u životu ne treba.

Život je prilično jednostavan, iako se često čini beskrajno komplikovanim. Koliko je zapravo malo potrebno za srećan život, Anamarija je svakodnevno podsećala sebe — u bolnici, na putu kući, u trenucima tišine.

Podsećala se i onda kada bi dolazila s posla i zatekla Stefana u stanu, sa dve šolje kafe na stolu. I kada je, usred gužve na kongresu, ugledala njegovo lice u masi.

Kasnije je na svoj spisak “malih stvari koje čine život srećnim” dodavala i smeh do suza, kada bi njen tata uz dramatizaciju prepričavao kako je Stefan prvi put banuo kod njih kući, tražeći je.

Dodavala je i uspomene na trenutke kada su zajedno šetali Magdalenu kroz parkić dok je Aleksandra bila na kontroli, pa svi zajedno večerali kod nje.

I kako je sedela na travi, gledajući Stefana dok leti.
I kako je letela s njim.
I dok su se vozili motorom, posmatrajući zalazak sunca.
I dok su zajedno slavili Božić u Americi.

I kada su ponovo otišli na vikendicu — ovaj put zajedno, u Stefanovu. Sedeli su na tremu i doručkovali prženice. Kupali se u jezeru. Pili pivo i razgovarali do kasno u noć. Zajedno zaspali. Zajedno se probudili.

Za srećan život potrebno je malo materijalnog. Mnogo ljubavi. I još više hrabrosti.

Nekada se život čini nepodnošljivo teškim — naročito kada si sam i neprestano preispituješ sebe.

Ali kad hrabar pronađe hrabrog — shvatiš da su sva preispitivanja bila uzaludna.

Božije vreme je savršeno.

***

Dragi čitaoče,

Ako čitaš ovo – stigao si do kraja priče o Anamariji i Stefanu. Ova priča zauzima posebno mesto u mom srcu, jer je i mene, kao i mnoge od vas, podsetila da je ljubav uvek prava – jer je nosimo u sebi. Potrebni su samo pravi ljudi.

Ljubav zahteva hrabrost, odricanje, vreme i požrtvovanost. Sebičnost, laganje, izdaja, nerazumevanje, iskorišćavanje – ubijaju ono najlepše što je neko mogao da vam da: ljubav. A ono iskreno, pravo – ostaje. Anamarija i Stefan su dokaz.

Likovi i radnja su izmišljeni, ali situacije koje sam opisala i te kako su moguće. Sve borbe prikazane u ovoj priči – neko zaista proživljava.

Svako od nas je pomalo Anamarija – želi da bude voljen, ali se bori sa sobom i svojim strahovima. Nosi odgovornost čitavog sveta na plećima, ponekad previše samokritična, ali iskrena i neiskvarena.

Svako od nas je i Stefan – koji traži svoje mesto pod suncem, osvaja nebo, ne odustaje čak ni po cenu bola, i ume da prepozna i čuva ono što mu je dato.

Svako ima Kristinu – bezuslovnu podršku i oslonac koji nas uvek nasmeje.

I Silviju – da nas nauči da nije sve što je novo i uzbudljivo nužno i dobro. Nekad kratkotrajno uzbuđenje otplaćujemo u ratama celog života.

I Ivana – da nas podseti da, koliko god želeli da prihvatimo neke ljude i volimo ih takve kakvi jesu, neki nas jednostavno ne zaslužuju. Njihova izdaja boli, ali je često prerušeni dar od Boga.

I Aleksandru – da nas nauči da ne moramo uvek biti jaki. Da je u redu plakati, biti slab, biti tužan. Da je u redu da nas boli. Da je u redu da se plašimo.
Depresija i psihički poremećaji nisu slabost.

Etička dilema prikazana u ovoj priči često zaista postoji u ovakvoj vrsti posla. Nekad su etika i moral blisko povezani, a nekad naš moralni kompas zavisi samo od nas. Nije uvek lako proceniti šta je ispravno. Nije lako raditi prave stvari, a ne povrediti nikoga. Svako ovakve situacije doživljava drugačije, ali jedno je sigurno – nisu nimalo lake.

Hvala ti, dragi čitaoče, što si bio uz ovu priču do kraja. Nadam se da si uživao u čitanju, da si poneo nešto sa sobom, poistovetio se s nekim likom i osetio bar deo onoga što sam ja osećala dok sam je pisala.

I jedno posebno hvala – jednoj vanvremenskoj grupi iz Niša i jednom genijalcu koji godinama stvara muziku koja se sluša srcem – Galetu i grupi Kerber.

Moja generacija možda nije odrasla uz njih, ali moja duša jeste. Njihova muzika je bila ogromna inspiracija za ovu priču. Njihovi stihovi otvaraju svako poglavlje, i verujte mi na reč – čitanje uz njih pojačava doživljaj.

Ako do sada niste poslušali nijednu pesmu čije sam stihove citirala – sada je pravi trenutak! Nadam se da ću ih uskoro ponovo slušati – uživo, u našem Nišu.

Volela bih da čujem vaše utiske – kako ste doživeli ovu priču, šta vas je dotaklo, šta biste vi rekli.

Čitamo se uskoro uz neku novu priču.
Hvala vam. ❤