14. poglavlje
Trebaš mi
Uvek pre spavanja
Da idemo tamo
Gde ljubav je samo
Kao svetlost nebeska
Ljubav je, Kerber (1990)
Kiša je polako prestajala, kao da je znala kada je vreme za to. Stefan i ja smo i dalje ćutali, naslonjeni jedno na drugo. Ni on ni ja se nismo usuđivali da prekinemo ovaj trenutak. Koliko god sam želela da sve vreme bude sa mnom, da ga zagrlim, zaspim pored njega i zaboravim na sve, setila sam se da je ipak došao da bi posetio Aleksandru.
,,Trebalo bi da kreneš, uskoro će se završiti vreme za posetu”, rekla sam.
,,U pravu si“, nevoljno je rekao. ,,Hoćeš li biti dobro? Je l’ si sada raspoloženija da mi kažeš šta se desilo?“
,,Biću dobro. Jedna pacijentkinja koja je bila neko vreme na lečenju, izvršila je samoubistvo nakon otpusta iz bolnice. To se dešava, susrećemo se i sa tim, ali… Mnogo mi je žao. Nije trebalo tako da bude.“
Nežno me je pomilovao po obrazu. ,,Verujem da te je pogodilo, ali ti si uradila sve što si mogla dok je ona bila u bolnici. Neke stvari su van naše kontrole i nisu tvoja krivica. Tvoja briga, tvoje znanje i trud, sve to joj je značilo više nego što misliš. Nekad ne možemo da spasimo svakoga, ma koliko želeli. Ti bila uz nju onda kad joj je bilo najpotrebnije. I to ostaje.“ Zastao je, gledajući me iskreno, blagim očima. ,,Ne nosi tu bol sama. Ako hoćeš, sačekaj me da obiđem Aleksandru pa možemo zajedno kući. Samo da javim Jovanu da ćemo morati da odložimo nešto i možemo odmah kući. Spremiću ti večeru, ti odspavaj…Šta god ti budeš želela, ali želim da budem tu za tebe.“
Zastala sam na trenutak i razmislila. ,,Hvala ti, volela bih, ali neću da te požurujem. Dobro sam. Odi do Aleksandre, završi sve što treba, pa dođi kod mene. Biću kući.”
,,Kako ti kažeš. Požuriću, obećavam.” Oklevao je nekoliko trenutaka, a onda me poljubio ovlaš, nežno, kao da mi govori da ovo nije kraj, da će biti tu.
Gledala sam ga kako odlazi ka bolnici i izdahnula. Poljubili smo se. Zaista se dogodilo — baš kad sam najmanje očekivala. Zašto sam mu to rekla? Toliko sam želela da kažem: da, sačekaću te. Idemo.
Moj odgovor bio je potvrdan, ali sam želela da izgledam nezavisno. Zavrtela sam glavom. U šta sam se pretvorila? Ne mogu sebi da dopustim ranjivost, trenutak slabosti, da prihvatim da mi neko pomogne.
Čeka me još mnogo rada na sebi. Moram ponekad da se ogolim, da rizikujem. Inače ću večno ostati skrivena iza oklopa, zavaravajući se da se tako štitim. Ne želim to. To nisam ja. Ja nisam… Ivan. Moje srce želi da voli iskreno i bez straha, ali i da bude voljeno. Žudim za ljubavlju kakvu zaslužujem. Ali ako ne srušim zid koji sam podigla, možda me niko neće povrediti — ali neću osetiti ni ljubav.
Izašla sam iz auta kako bih svratila do apoteke i kupila par stvačica u marketu, da posle mogu pravo kući. Trgnula sam se kada sam umalo nagazila mače. Verovatno se krilo ispod auta zbog kiše, ali bezuspešno. U potpunosti je pokislo.
,,O Bože.” Raznežila sam se. ,,Ćao, mališa. Ti si skroz mokar.”
Polako sam ga podigla, a on je uplašeno mjaukao. ,,Pravi mali čupko…ovaj – čupka. Imaš i sivo krzno i belo, preslatka si.”
Prestala sam da pričam, shvativši da pored psihijatrije pričam sa mačetom na parkingu.
Pogledala sam ga onako malo i pokislo, a ideja koja mi je pala na pamet još kada sam ga ugledala nije mi dala mira. To je mačka, one su zahvalne za čuvanje. Mrzeće me ako joj ne kupim hranu, nije da će me previše poštovati, obaraće stvari, a odrasla sam uz tipičnu balkansku rečenicu da mački nije mesto u kući… Ali preslatka je. Odluka je pala.
,,Dakle, moraću da pitam za neku kutiju u prodavnici da te smestimo tu. Kupiću ti mleko. Treba ti pesak, čula sam da postoji onaj mirišljavi. Moram da te osušim kad dođemo kući”, nastavljala sam svoj monolog noseći mače ka marketu pored bolnice.
***
Pažljivo sam obrisala mačkino krzno i pokupila svu vodu peškirom, a ostatak sam ostavila da se osuši samo da je ne bih plašila fenom. Krzno joj je sada bilo čupavo i mekano.
Nasmešila sam se gledajući u tu malu lopticu. ,,Čupka – sviđa mi se, ide uz tebe. Hajde da ti sipamo mleko.”
Kada sam rekla Kris da sam udomila mače koje sam našla na parkingu napisala mi je: Pod hitno da nađeš dečka inače si na putu da postaneš usedelica sa mačkama. Brinem se. I slikaj mi mače.
Nasmejala sam se i slikala Čupku pored činije sa mlekom i poslala joj fotografiju.
Jao stvarno je slatka, jedva čekam da je gnjavim. Što ti nije palo na pamet da za promenu udomiš instruktora letenja na neko vreme?
Pa, možda i hoću. Moram nešto da ti kažem. – odgovorila sam.
Kris me je, naravno, odmah nazvala nestrpljiva da čuje novosti, ali sam joj objasnila da sam imala težak dan na poslu i da bih prvo da odspavam, pa ću je nazvati.
Istuširala sam se i legla legla u krevet, osećajući težinu u nogama kao da mi je neko vezao tegove za zglobove.
Zurila sam u plafon, misli su lutale, najviše ka smrti i bolesti. Otkad sam na specijalizaciji, porodica i bližnji počeli su drugačije da gledaju na psihijatrijske pacijente. Shvatili su, uz moja objašnjenja, da nepredvidivost ne znači nužno i opasnost. Statistika kaže da su među onima koji povrede druge, najmanje upravo psihijatrijski pacijenti. Ipak sam slušala: ,,Bolje da budu zatvoreni nego da naude nekome…Šta će psihijatrijski pacijenti na ulici?”, bile su samo neke od rečenica koje sam slušala. Psihopate, narcisi i manipulatori su svuda oko nas i kotiraju se što više u društvu. Živimo u kulturi narcizma, a onda se čudimo što partneri izlaze iz tih odnosa slomljeni. Ipak, društvo se najviše plaši šizofrenije.
Pitala sam se koliko smo zapravo odmakli od mračnih vremena kada su se ljudi sa psihičkim poremećajima zatvarali u azile.
Kad sam shvatila da nema šanse da zaspim i da sve dublje tonem u morbidne misli, ustala sam i popila biljni lek koji mi je Cvejanović preporučio još na početku specijalizacije, kad sam se žalila na nesanicu.
Verovatno je to tada bio znak mog tela da sve što vidim i čujem u bolnici ostavlja trag na meni. Trebalo je vremena da se prilagodim, iako je ovo moj poziv. Silvija je u jednoj stvari bila u pravu — ovo zaista jeste bio Let iznad kukavičjeg gnezda.
Misli su se polako razilazile, praveći prostor snu koji mi je bio preko potreban.
***
Kada je izašao iz bolnice i stigao do parkinga, Stefan nije video Anamarijin auto. Pretpostavio je da je već otišla kući. Pošto je zamolio Silviju da pričuva Magdalenu jer je Ljiljana radila, odmah se uputio ka Anamariji. Prvo je nazvao Silviju.
„Hej, je l’ možeš da pričuvaš Magdalenu još malo? Samo da proverim nešto, pa dolazim uskoro.”
„Naravno. Može da ostane ceo dan kod mene, dovešću ti je večeras.”
„Javiću ti. Hvala ti.”
„Uvek sam tu. Šta god da ti zatreba.”
„Hvala”, ponovio je i krenuo kraćim putem čim je ušao u grad. Nazvao je Jovana i zamolio da intervju za instruktore odlože za sutra. Hteo je da bude pored nje — kao što je obećao.
Njena kola bila su parkirana na uobičajenom mestu ispred zgrade. Popeo se i pozvonio. Nije otvarala. Pozvonio je ponovo. Ništa. Zvao ju je na mobilni. Bez odgovora.
Zastao je, pa još jednom pozvonio, ali bez uspeha.
Silazio je niz stepenice zamišljen. Možda nije kod kuće. Možda je samo izašla u prodavnicu. Nadao se da je dobro. Delovala je pribrano kad su se rastali, ali rekla je da će biti kući. Toliko „možda“ vrtelo mu se po glavi.
Setio se kada je rekla da se plaši. Anamaria svoje rane nosi dostojanstveno. Smeje se na glas, njeno srce je veliko i daje svima najbolje od sebe. Može mnogo da voli, ali njene rane su duboke. On je svoje ožiljke zakopao duboko, nije mnogo razmišljao o njima, već je samo krenuo dalje. Anamaria je drugačija. Nju je obeležio svaki sastanak, svaki rastanak. Ona je volela, bolela, prebolela- pa ispočetka. Verovala je i bila izneverena. Njenu iskrenost častili su lažima. Njenu odanost prevarom. Njenu dobrotu gazili su ljudi sa mnogo blata na svojoj duši.
Nije čuo mnogo o njenoj prošlosti, ali dovoljno da zna da seme straha u njenoj duši klija i da će, ne bude li to drvo isekla na vreme, ono izrasti toliko da više neće videti sunce.
I izgleda da je već počelo da zaklanja sve lepo što bi mogao da joj pruži. Povukla se. Možda misleći da se tako štiti.
U ustima mu je ostao gorak ukus – ukus razočarenja. Na putu kući mislio je samo na poljubac s Anamarijom. Osećao je kao da ju je celog života čekao. Bila je ono daleko, najlepše, ono što nikad nije imao, a sada je okusio mrvicu toga – i naravno, želeo je više. Od trenutka kada ju je ponovo sreo, želeo je da bude uz njega. Da bude deo njegovog sveta. Da čuva sve ono što drugi nisu znali da sačuvaju.
Znao je da nije lako voleti nekoga koga ranije nisu voleli kako treba.
Celog popodneva bio je snužden. Ništa mu nije bilo po volji, pa je odlučio da skrene misli i ipak održi intervjue za instruktore koje je ranije obećao Jovanu.
Kada su završili, bilo je sedam uveče. On i Jovan su sastavili uži izbor kandidata koji bi mogli da pojačaju tim Sky Bound-a. U mislima mu se, međutim, javila jedna praznina – shvatio je da već neko vreme nije leteo. Nedostajalo mu je to. Voli Magdalenu i trenutno mu je najvažnije da bude uz nju dok se Aleksandra ne oporavi, ali nedostajala mu je ona lakoća koju je osećao među oblacima – kada je daleko od zemlje i svih briga.
Zvono na vratima ga je prenulo. Na trenutak mu je srce brže zakucalo – pomislio je da je možda Anamaria – ali pogled na sat ga je podsetio da je Silvija najavila dolazak s Magdalenom.
Zaista – bile su to Silvija i Magdalena.
Setio se Anamarijinih reči: „Znam koliko ovo glupo zvuči, ali čak imamo sreće što je ovoliko malena. Da ima osam meseci i više, mnogo teže bi podnela rastanak s Aleksandrom. Sada je dobra prilika da je čuvaju najbliži.”
Imao je poverenja u Silviju. Ona je provela najviše vremena s Aleksandrom i Magdalenom i ipak je Aleksandrina prijateljica, iako Stefanu nikada nije bilo jasno kako su se dve tako različite osobe povezale.
Silvijine oči bile su uprte u njega – setne, pune nečega dubokog i neizrečenog, a opet nekako površnog. Znao je taj pogled.
„Bila je divna,” rekla je ulazeći. „Mogao bi češće da mi je ostavljaš. Barem bi imao malo vremena za sebe.”
„Hvala ti, ali otkad sam je preuzeo od Ljiljane, osećam veću odgovornost. Ne bih baš da se smucam dok je ona kod drugih… Hoćeš kafu?”
„Može,” rekla je, smešeći se. „Pa dobro, naši smo, ne ostavljaš je kod komšija. Mogu i da dolazim ponekad, da ti pomognem. Znaš, i ja sam se smirila. Većinu vremena sam kući.”
„Snalazimo se lepo, ali hvala ti,” odgovorio je mirno.
Klimnula je tiho. Dok je kuvao kafu, gledala ga je pažljivo, kao da upija njegov lik pre nego što joj opet nestane iz života. Znala je da je tu samo zbog Aleksandre. Kada sve prođe, Stefan će ponovo nestati iz njenog vidokruga.
,,Nikada nisi nazvao nakon onoga, nisi došao, nisi želeo da razgovaramo ni o čemu”, tiho je rekla.
Stefan je duboko udahnuo i skupio strpljenje za ovaj razgovor, a onda se polako okrenuo. ,,Zašto bih to uradio?”
,,Zato što si me voleo.”
Odmahnuo je glavom. ,,Voleo sam ono što sam mislio da si. Voleo sam svoju iluziju o tebi. Kada si napravila budalu od mene ostalo mi je samo da pustim iluziju o tebi. Zašto bih nazvao ono što ne postoji, ono čega nema. Ne mogu od tebe da tražim da mi daš ono što nemaš.”
Ustala je i prišla mu. Posle dugo vremena bili su blizu. Stefanu je ta blizina bila teška – osećao je kao da mu neko nepozvan ulazi u prostor koji više nije otvoren za nju. Dodirnula mu je ruku – hladnim prstima. Ili je samo on taj dodir osećao kao hladan.
Magdaleni su dosadile igračkice u relaksatoru, pa je počela da plače.
„Možeš li da je uzmeš dok skuvam kafu?” pitao je.
Klimnula je i odmakla se. Uzela je Magdalenu, koja se u njenom naručju polako smirivala. Gledala je Stefana kao da će svakog trenutka zaplakati. Njemu su ovakvi trenuci bili mučni.
Zvono na vratima prekinulo je tišinu. Stefan je hitro ustao i otišao da otvori – s olakšanjem, kao da mu je neko konačno bacio konopac dok se davio.
Anamaria je stajala na pragu. Pljusak ju je iznenadio, i pokisla je gotovo do gole kože dok je pretrčala od auta. Kišne kapi su joj klizile niz obraze, a mokra kosa slepljena uz lice činila je da deluje još ranjivije. Izgledala je kao da je sa sobom donela sav teret dana.
Gledala ga je ćutke. Stefan je ostao nepomičan, oči prikovane za nju, kao da se boji da će nestati ako trepne.
„Zdravo“, rekla je tiho. Glas joj je bio promukao, napukao, kao da su reči prethodno morale da probiju zid sumnje. „Mogu da uđem?“
„Naravno“, rekao je Stefan i pomerio se. Anamaria je prošla pored njega i polako skinula mokri kožni mantil. Jesenja svežina ušla je za njom.
„Videla sam propuštene pozive“, rekla je, oborivši pogled, sa dozom krivice.
„Nisam te samo zvao. Dolazio sam kod tebe, ali nije te bilo.“
„Izvini, molim te… Popila sam neki lek i zaspala kao top. Ništa nisam čula. Sigurno sam te iscimala.“
„Pa, bio sam zbunjen, najblaže rečeno.“
U tom trenutku, Silvija se pojavila iza njega, još uvek s Magdalenom u naručju. Lice joj je bilo stegnuto, oči oštre. Telo joj se nesvesno uspravilo.
Anamaria je ustuknula, iznenađena.
„Nisam pogodila trenutak“, rekla je tiho.
„Za šta?“ presekla ju je Silvija. Pogled joj je šarao između nje i Stefana.
„Silvija je došla da dovede Magdalenu. Bila je danas kod nje“, rekao je Stefan, mirno, ali s blagim tonom nelagodnosti.
„A šta Aleksandrina doktorka radi kod tebe?“ Silvijin glas bio je sečivo. Oči su joj bile fiksirane na njega, kao u lisice.
„Znam da si zbunjena, ali nije baš to tako kako u tvojoj glavi izgleda“, odgovorio joj je.
Silvija je frknula. „Nisam mala, Stefane.“ Pogled joj je skliznuo po Anamariji. „Prijatan parfem, lep komplet, pokisla od kiše pa mora negde da se osuši… Toliko slučajnosti.“ Glas joj je drhtao od prezira.
„Ovakvu si me videla i u bolnici“, rekla je Anamaria mirno, ali čvrsto. „Ne stavljam prijatan parfem i ne nosim lep komplet samo kad hoću nekog da zavedem. Ne rade to svi.“
„Ja te nisam previše viđala, ali Stefan jeste čim si ovde. Kako vas nije sramota?“ Pogledala ga je. „Iskoristio si to što je Aleksandra u bolnici da se spanđaš s njenom doktorkom.“ A onda je oštrinu prebacila njoj. „A ti? Naskačeš na sve članove porodice svojih pacijenata.“
Anamaria se lecnu, ali se odmah pribrala. Obrazi su joj planuli, ali glas joj je ostao miran. Stefan je prvi put video tu čvrstinu u njoj .
„Veoma dobro znam gde mi je mesto i šta smem, a šta ne. Nikada ne bih učinila ništa nažao bilo kome. Upozoravam te da je vreme da staneš – to što ne govorim tvojim jezikom ne znači da ga ne znam.“
„Anamaria i ja se znamo od ranije. Upoznali smo se pre nego što je Aleksandra hospitalizovana“, dodao je Stefan.
Silvija se podsmehnula. „Nisam ja budala. Ne verujem vam ništa.“
Tišina je pala na trenutak. Kiša je neumoljivo tukla po prozoru.
„Ne znam da li tvoja reakcija ima više veze sa Aleksandrom… ili sa tobom“, rekla je Anamaria mirno, ali bez ustezanja.
To je pogodilo. Silvija je zatreptala, kao da su reči skinule jedan sloj sa nje.
„Doktorka, zajebi te tvoje metode da pečeš na meni.“ Ton joj je pucao iako se trudila da zvuči hladno.
„Ne mešam privatni i poslovni život. Sve metode ostaju u bolnici. Ovo primećujem kao žena.“ Zastala je. „Izvinjavam se ako sam nešto prekinula. Ja ću sada svakako da odem. Ne želim da učestvujem u vašem… raskusuravanju.“
„Nema potrebe. Ja ću da odem“, rekla je Silvija. Teatralno je pružila Magdalenu Stefanu.
Pogledala ih je oboje kao da se gadi, zatim okrenula leđa i izašla u noć. Vrata su zalupila za njom, a kroz staklo su se videli bljeskovi kišnih kapi pod uličnim svetlom.
Anamaria i Stefan su nekoliko trenutaka nepomično stajali u hodniku.
Ponovo je obukla mantil.
„Idem i ja. Izvini što sam napravila neprijatnu situaciju.”
„Hej, gde da ideš?”, prišao joj je brzo i uzeo je za ruku.
„Kući. Nije trebalo da dođem. Nisam znala da je tu. Nisam se nadala da je tu.”
Anamaria nikada nije dozvoljavala da je neko omalovažava. Uvek je savesno radila svoj posao. Uvek dva puta razmisli kako će se njeni postupci odraziti na druge. Nije mogla da utiče na Silvijinu iskrivljenu sliku, ali nije ni morala da trpi njene reči.
Bolelo ju je što ju je videla baš ovde. Nije znala šta se među njima dešavalo pre nego što je naišla. Počela je da preispituje da li je uopšte pametno što je došla.
„Slušaj”, rekao je nežno, „došla je samo da dovede Magdalenu. Ništa više. I ne bih dozvolio ništa više od toga.”
Poljubio ju je u čelo.
Mala Magdalena gledala ju je pravo u oči, kao da i nju zanima kako će se sve odviti. Da može da bira, verovatno bi još dugo ostala beba — svet odraslih bio je suviše komplikovan. A najviše komplikacija išlo je u paketu zvanom „ljubav”.
„Sada zna za nas”, rekla je.
„Pa? Ne radimo ništa nemoralno ni pogrešno.”
„Ona to ne zna.”
„Njeno mišljenje nije realnost.”
Zavrtela je glavom i zagledala se u vrata, rastrzana između prividnih i stvarnih želja srca. Otići ili ostati? Verovati ili sumnjati?
„Doneću ti fen da osušiš kosu, taman dok nahranim i uspavam Magdalenu. Posle možemo da pričamo.”
Krenula je da odgovori, ali ju je presekao: „Anamaria, ostani. Molim te.”
***
Skuvala je kamilicu koju je pronašla u kuhinji i povukla se u dnevnu sobu. Kuća joj je bila dobro poznata. Osećala se kao domaća u toj velikoj kući, iako je nije celu ni obišla.
U tišini je pila čaj i slušala kako Stefan pevuši dok uspavljuje Magdalenu. Kada je njegov glas zamro, pretpostavila je da je dete zaspalo.
Stefan je tiho izašao iz sobe i zatvorio vrata za sobom. Na njegovom licu kao da je pisalo olakšanje kad ju je ugledao na kauču. Seo je pored nje i nežno joj prošao prstima kroz kosu, sada već skoro potpuno suvu.
Poljubio ju je lako, prirodno, kao da to svakodnevno radi, a opet kao da ne može da se zasiti.
„Prelepa si.”
„To misli i tvoja… prijateljica. Mada ona veruje da je u pitanju moj parfem i odeća.”
„I dalje misliš na to.”
Slegnula je ramenima.
„To što je rekla o tebi je gomila gluposti. Nije znala šta bi drugo rekla. Ne misli na to.”
„Ona te želi nazad?”
„Da”, rekao je iskreno. Lagati Anamariju bilo je teško, ali on to nije ni želeo. Sa njom je želeo da uvek bude iskren.
„Mhm. I?”, pitala je.
„Ko ti je zabio nož u leđa, pokazao je svoj kapacitet za izdaju. Može da te digne u nebesa, ali kad te obori — iskopa ti rupu.”
„Previše intelektualizuješ.”
„Okej. Ne želim nju. Želim tebe. Valjda su ti neke stvari do sada postale jasne.”
„Koje?”
„Da sam lud za tobom. Da više ne mogu da provedem dan, a da ne mislim na tebe. Tako si mi blizu, a opet mi bežiš. Ne mogu da se držim dalje. I neću.”
Ovog puta, ona je poljubila njega. Željno. Gladno. Kao da je ceo dan čekala taj trenutak.
Možda je zato Stefan bio iznenađen njenom naglom reakcijom, ali je brzo uhvatio ritam.
Nevoljno je prekinula poljubac, pokušavajući da se obuzda. Da dokaže sebi da još može da kontroliše stvari.
Znala je da mora, ali telo nije slušalo razum.
„Slušaj…”
„Ne moraš ništa da kažeš. Ne boj se.”
„Konačno sam sredila život. Sve je na svom mestu. Ako ćeš da mi unosiš nemir…”
„Rekao sam ti sve. I stojim iza toga. Veruj mi, Anamaria. Samo mi veruj. Zaboravi šta su rekli, šta su radili. Jebeš sve njih. Zaslužuješ da budeš srećna.”
Ovog puta, poljubac nije bio brz ni lak. Bio je tih odgovor koji briše svaku sumnju. Poljubac koji ne traži dozvolu.
Odlučan. Dubok. Onaj koji ostaje u telu dugo nakon što prestane.
