Samo za hrabre

16. poglavlje

Nema ničega iznad oblaka
kad ljubav postane navika
uvek ostane jedno pitanje
gde si, umorno svitanje?

Nema ničeg iznad oblaka, Kerber (1990)

Ivan i ja smo stajali na suprotnim stranama hodnika i gledali se. Sve mi je izugledalo tako pardokosalno i nestvarno. U grudima sam osećala teskobu, ne zato što ga vidim ili zato što se nešto probudilo u meni, već zato što sam znala da će ovo voditi ponovo u neki kvazifilozofski, neprijatan razgovor gde manipulator pokušava da isplete mrežu i obavije me nitima, a onda uguši svaki tračak sreće u meni. Odjednom, čak mi se i neprijatan razgovor sa Stefanom od jutros činio veoma primamljivim u odnosu na ovo. U tom razgovoru sam se osećala poštovano i viđeno, iako smo ostavili nezatvorenu temu i iako sam se povukla zbog straha. Sada bih rado otrčala njemu u zagrljaj i vodila toliko neprijatnih razgovora sa njim.

Tu, između zidova psihijatrije koja je pamtila svaki pokušaj ljudske duše da se sastavi, svaki atom snage ličnosti da se ne raspadne, strašne prizore bolesti i blagoslovene prizore izlečenja koje se nazire i daje nam nadu – stajali smo Ivan i ja. Između nas bila je provalija puna snova, obećanja, iščekivanja, zajedničke radosti i planova koji su pali u zaborav, pokriveni lažima, prevarom, okrutnošću, nesaosećanjem i sebičlukom.

Prva sam prešla preko nevidljive provalije i prišla Ivanu, jer sam ipak ja bila domaćin i želela sam da zadržim svoju profesionalnost i stavim sve po strani.

,,Ćao Anamaria“, nežno se osmehnuo. Fuj.

,,Zdravo. Rekli su mi da si došao da tražiš dobrovoljce za testiranje leka, pa su mene odredili da ti pomognem.“

,,Ja sam se ponadao da si se dobrovoljno prijavila.“

,,Kafa?“, ponudila sam ga.

,,Moglo bi. Znaš da pijem nekoliko dnevno.“

,,Za toliko neću imati vremena, ali po jednu možemo da popijemo“, rekla sam i pokazala mu rukom da me sledi.

Ivan je sedeo u mojoj ordinaciji kao da smo na poslovnom sastanku, a ne u prostoru u kojem su ljudi svakodnevno pokušavali da povrate osećaj celovitosti. I dalje je nosio onu svoju smirenu fasadu pravnika, ali činilo mi se kao da su ga bolnica i ordinacija provocirale. Previše sam ga dobro poznavala da ne bih uhvatila nelagodu u njegovom držanju.

,,Praviću se da si je ti skuvala”, rekao je kada sam stavila kafu ispred njega koju su mi doneli iz kantine. ,,Nedostaje mi tvoja kafa. Najlepši osećaj bio je kad dođem kod tebe i ti mi skuvaš kafu.”

,,Moguće da je tako.” Sela sam preko puta njega. ,,Šta je smislila tvoja komapnija?”

Otpio je malo kafe i pružio mi fasciklu sa dokumentacijom. „U okviru ispitivanja novog antipsihotika“, počeo je, „naš tim traži kliničku ustanovu za saradnju, naravno da nam je ova najpogodnija. Potrebno nam je deset pacijenata stabilizovanih, sa dijagnozom shizofrenije, koji bi mogli da uđu u studiju. Pratimo sve standarde, naravno. Mi iz pravne službe smo već pripremili predloge ugovora, ali mene konkretno zanima – pod kojim uslovima bolnica može da učestvuje?“

Osetila sam kako mi se stomak lagano stegao. Ne zbog sadržaja, već zbog načina. Njegov glas bio je previše gladak, kao da je vežbao.

„Prvo bi morao da se obratiš upravi“, rekla sam mirno. „Uključivanje u kliničku studiju traži saglasnost etičkog odbora, kao i pismeno odobrenje direktora ustanove. Ne odlučujem ja o tome. Iskreno, ne znam ni šta ostali misle o tome, nisam ni sa kim pričala, samo su mi rekli da ćeš doći i bacili me da se snalazim s tobom.“

Nasmejao se. ,,Kako si to okrutno rekla, kao da sam nešto najgore što je moglo da te zadesi.”

,,To nije daleko od istine. Kad radiš posao koji voliš i želiš da se baviš pacijentima, pravni konsultant neke farmaceutske kuće jeste najgore što može da ti oduzme vreme.”

Izdahnuo je i zavrteo glavom. ,,Izvežbala si se da inteligentno spuštaš ljude.”

,,Uvek sam to umela, ali nisi imao priliku da to vidiš. Ja ljude koje volim ne spuštam i ne istresam nad njima svoje komplekse.”

,,Nakon svega, iako mi možda ne veruješ, ti si bila jedino dobro u mom životu. Volela si delove mene koji ni moji najrođeniji nisu mogli da podnesu.”

Poželela sam da razgovaram sa Stefanom o letenju. O zvezdama. O Americi u koju želim tako silno da odem sa njim, bez obzira šta sam jutros rekla. I želim da upoznam njegovu porodicu. I želim da slušam o tome kakav je bio kada je bio dete. I želim da slušam smešne anegdote u vezi sa njim. Dok gledam ovog čoveka zbog kog sam noćima plakala moleći Boga da se promeni, da razume, razmišljam samo o Stefanu – čoveku koji me vidi, razume, prihvata. Jedva čekam da se vratim kući, bacim mu se u zagrljaj i vodim ljubav sa njim do jutra.

,,Šta ti je još potrebno, Ivane?“

Srknuo je kafu i teatralno ukrstio prste. Bio je to bezuspešan pokušaj uspostavljanja kontrole, da pokaže da je ,,viši” od mene. Činjenice su, kao i uvek, bile suprotne od onih u njegovoj glavi. Istina je bila da je na mom terenu i da ja imam autonomiju i, ono što ga je najviše bolelo, nije me više briga za njega.

„A u pogledu samih pacijenata?“, pitao je. „Postoji li mogućnost da ti identifikuješ one koji ispunjavaju kriterijume? Naravno, tek nakon što dobijemo zeleno svetlo.“

„Prvo treba da dobijemo detaljan protokol studije“, odgovorila sam. „Bez njega ne možemo da procenimo da li ijedan pacijent dolazi u obzir. Uz to, moramo uzeti u obzir njihovo trenutno stanje, prethodna iskustva s lekovima, prisustvo neželjenih efekata, kao i spremnost da učestvuju u studiji koja podrazumeva promenu terapije.“ Zastala sam na trenutak, a onda nastavila, svesno naglašavajući: „I da budem potpuno iskrena – većina njih se tek oporavlja. Nisam sigurna da bih ikome preporučila da ulazi u nešto eksperimentalno, bez izuzetno dobrog razloga. Svakako, ja neću učestvovati u tome.“

,,Zbog čega?”

,,Jer nemam iskustva sa ovakvim stvarima i ne želim da sarađujem sa tvojom firmom”, jednostavno sam odgovorila.

Ivan je ćutao nekoliko sekundi.. Znao je i da neću preći granicu zbog njegove molbe, niti zbog novca koji farmaceutske kuće nude.

„Razumem“, rekao je. „Ali ako se neki pacijent sam javi, ili pokaže interesovanje…“

„Onda će proći kroz sve što je propisano“, prekinula sam ga tiho. „Evaluaciju. Informisani pristanak. Psihijatrijsku procenu. I obavezno mišljenje terapeuta, ako ga imaju. Bez toga – ništa.“

Opet je klimnuo. Mirno. Previše mirno.

,,Gledaj se“, rekao je zaneseno. ,,Tako si odlučna, ozbiljna, pomalo ohola i bahata.“

,,Ne čudi me što lične granice nazivaš bahatošću i ohološću.“

,,I to mi je veoma privlačno.“

,,Naravno, prodavao si mi priču o pravoj ljubavi i pravim vrednostima, a ložio si se na ološe. Na ženske koje te drže na kratkom lancu, dok sam ti ja davala potpunu slobodu i verovala ti. Govorio si mi da sanjaš o lepoj kući na selu, a ložio se se na sve ono što nisi mogao da priuštiš. Verovatno je bilo mnogo teško – glumiti svestranost koju nemaš. Ponavaljati istu priču iznova. Kupovati nakit za koji nemaš ni ukusa, ni para. Glumiti sreću i spontanost na fotografijama sa devojkom, iako voliš da slikaš samo sebe. Biti nečije kuče, iako si se do tada hvalio kako te žene jure. Sve to i te kako umara.“

Tek tada sam shvatila šta je upravo izašlo iz mene. Bila je to moja ljutnja, gorčina i žaljenje koje sam sve vreme potiskivala. Izašlo je sirovo, onakvo kakvo jeste, bez cenzure i blažeg pakovanja. Bio je to poslednji deo koji se skrivao duboko u meni i čekao trenutak kada sam spremna da jednom zauvek zatvorim ovu priču.

Čovek ispred mene, koliko god mislio da je veliki, bio je manji od makovog zrna. I znala sam šta ga je najviše uzrujalo – gubitak kontrole, jer je upravo pukla njegova iluzija da ima kontorolu nada mnom i da ću se ponovo uplesti u njegovu mrežu.

To sam viđala i kod pacijenata – teško je odreći se realnosti u svojoj glavi koja ti daje smisao i objašnjava sve što se dešava. Teško je otpustiti kontrolu. Teško je prihvatiti da nemaš moć.

Ustao je sa stolice i obukao sako. ,,Uradiću sve po tvojim smernicama.“

,,Pre toga ću izneti tvoj predlog kolegama, pa će ti neko javiti šta smo odlučili i kako će to moći da se sprovede. Ne znam šta će načelnik reći. Daću mu ovo.“ Podigla sam fasciklu sa papirima.

,,Naravno. Hvala Vam na saradnji, doktorko Plemić.“

Ovo ,,doktorko Plemić“ kao da je odseklo i bacilo ceo naš prethodni razgovor u vodu. Bilo je ovo prejako za njegov ego i opasno je pretilo da naruši njegovu sliku o sebi. Ipak, nije uzvratio, niti osuo paljbu uvreda, jer je znao da nije ni mesto ni vreme, da je na tuđem terenu. Ako je Ivan nešto umeo, to je da proceni gde može da glumi veličinu, a gde da bude mali kao miš.

,,Nema na čemu. Sve najbolje.“

Izašao je sam iz ordinacije, a ja se nisam ni trudila da izađem za njim. Odjednom sam osetila koliko sam žedna. Iskapila sam čašu vode i sručila se u stolicu. Kakav energetski vampir. Ipak, osećala sam se neverovatno olakšano. Znala sam šta je to – ono što je bilo zaključano duboko u meni i sedelo u mračnom podrumu moje duše, konačno je izašlo napolje i oslobodilo me. Nisam bila ponosna na ton, na ljutnju, ni na reči koje sam izgovorila, ali jesam bila ponosna na to što nisam više želela da budem ta koja ćuti zarad mira. Konačno sam integrisala u to iskustvo sve što znam o ljudima i prestala da krivim sebe. Nije važno kako je dospeo u moj život, zašto sam dopustila da se sve to desi, već da više nije u njemu i da imam novu priliku za život i ljubav o kakvoj sam oduvek maštala, a ne onu koja se temeljila na praznim rečima u koje ni Ivan nije verovao.

Zatvorila sam vrata za njim kao da zatvaram jednu eru svog života. Ne s treskom, ne s ogorčenošću – već tiho, mirno.

Vratila sam se nazad na stolicu i napisala Stefanu poruku: Želim. I Ameriku. I tebe. I sve što dolazi sa tobom.