Glas koji dolazi kada sve utihne Postoje trenuci koji čoveku ne promene samo život. Postoje trenuci koji ga ponovo rode. Još kao mladić nosio sam u sebi neobjašnjivu želju za čitanjem i pisanjem. Dok su drugi u knjigama tražili odgovore, ja sam u njima tražio sebe. Reči su me privlačile kao svetlost putnika izgubljenog u […]
„Острво“ је историјски роман који је написала Викторија Хислоп 2005. године. Може се одредити и као породични. Био је најпродаванији роман у 2005. години са милион продатих примерака и преведен је на двадесет језика. Ова књига била је толико успешна међу књижевним критичарима да је постала најбољи роман у 2005. години у Великој Британији и
Od onoga dana kada je kao nevesta ušla u kuću Rajića, Tomanija je svako vece pred mrak bacala šaku soli preko praga. Iako u novom domu, ostala je verna ritualu nasleđenom od majke. Nova kuća, nova pravila. Nikada nije dozvolila da je od toga odvrate, uprkos čuđenju i ismevanju svekrve Zore koja je tražila
Хоћу да будем птица макар иза решетака хоћу да будем гранчица маслине макар ме шибали ветрови хоћу да будем дечије срце макар ме проболе стреле хоћу да будем песма макар сузама исписана нећу да ми живот боду границе удобности
Iz misli ju je prenuo dobro poznati zvuk pristigle poruke na telefonu . Dok je u jednoj ruci držala šolju kafe, drugom je mrzovoljno uzela tel. Čitala je i istog trenutka joj je lice preplavio osmeh, onaj od uveta do uveta. Pisalo je : ” da li si za čašu vina uz muziku i noć
Изашао сам на паузу у службеном оделу. Помоћни радник у школи: Црно-плаво одело, трегери. Скоро смотан дуван остављао је тежак мирис. Био сам опуштен и помало ружан, такав је био и дан. Али, не марим. Не бих марио ни оволико, да ниси прошла, да касније нисам помислио како сам баш због тебе приметио како изгледам.
Počeo sam previše da mislim na tebe. Sve je drugo manje važno, Samo mučim sebe. Mnogo toga radim lažno, U tome se ne snalazim, Da samo s tobom u mislima sebe pronalazim. Postaješ mi prijeka potreba. U jednom danu misao, Ponekad prva, a vrlo često posljednja. Pa mi sve drugo gubi smisao, Zbog tvojih
Ima tome već mnogo kako su svi bunari u selu usahli. Jedan po jedan. Žila je zaustavila svoj krvotok i naglo se povukli u sebe, u svoje dubine, ostavljajući za sobom hladne tamne rupe koje su zevale prazne. Ljudi su kopali nove, ali nisu imali sreće u pronalaženju druge, žive
u trenu vidim sve oblike zivotai dete koje radosno pruža ruke ka menii golub koji nemilo umire i stapa se sa večnošćuu jednom trenu osećam strah eonaraspadam se na komadei ponovo sastavljambez nadea ondaipakznamda mir ne postojijer to je balans van sveg haosau koji kročiti jos uvek neću
skuti volela bih da plačem na tvojim skutima da se tresem i jecam od bola ništa ne boli kao nepromišljen udah ja sam se radjala brzo ti si me stvorila i ti ćeš me rastaviti …. volela bih da ovaj vrtlog ode tamo gde pripada u etar i nikad mi ne dozovi da posumnjam u
Hiljadu strela me udaraju u grudia pitam sezašto bi bilo drugačijebol koja traje večnost a već se gubi u sledećem dahui pitanjezašto bi bilo drugačije?osećaj bola i patnje koji traži smisaoi nalazi kroz još jedan osećaji misaozašto bi bilo drugačije?zašto bi ikada išta imalo drugačiji prizvuk
Zima je te godine stigla ranije nego inače. Skoro da se dotakla sa krajem prethodne. Sneg je ležao preko seoskih krovova, težak i tvrd, pa su dimnjaci jedva disali. Ljudi su govorili manje i tiše, kao da su se plašili da im se i same reči ne zalede u vazduhu. Prvi ga je
