Slušao je pažljivo svoju porodicu, jer ga je uvijek neko od njih čuvao i pazio. Deda je najviše pričao o ratu. Nekad je to bilo objašnjenje da smo već u III svjetskom ratu, nekada upozorenja za prijetnju ratom za koje je saznao na TV-u i od pouzdanog političara. Vjerovao je da “mlađarija”(ko god da je […]
NarodU zemlji gde se planine uzdižu kao čuvari vremena, gde reke nose šapat predaka,U ravnici gde vetrovi znaju imena svih koji su ikada pali i ustali, oživi jedan narod koji nikada nije tražio lak put.Jer lak put nikada nije bio njegov učitelj. To je narod koji je rođen iz sudara neba i zemlje,iz krvi i
U meni je često osjećaj nemira, Da nijesam možda dijete svemira? Palo na zemlju sa druge planete, Pa sam zbog toga još uvijek dijete. Iz vremenske kapsule il’ svemirskog broda, Sletio na carstvo Zemaljskog naroda. Zarobljen ostah, a željan znanja većeg, Što se to krije izvan dimenzije treće? Odgovore slutim kad se mašti
Hajde da se nađemo kraj jedne krošnje, ispod hlada, gde tišina naših duša – reč je puna sklada. Hajde, još oko nas cvetaju u zelenilu daleka polja, dok u mladim srcima još živi volja. Dođi, jedno kraj drugog, iznad nas plavetnilo; u meni stišava hir, dok me obuzima mir. Ti i
Drogirali su se skupa. I svi su znali, žalili ih, komentarisali, prigovarali im…, ali u suštini se nisu petljali, pomogli ili odmogli. Prije 25 godina je to bilo. Možda prije ili kasnije, ali svi su sjećali kada je ona uzela preveliku dozu, koju je jedva preživjela. On je pobjegao, a nju su doktori spasili. Nikad
Priča je prvobitno objavljena na blogu „Pisac u pokušaju”. *** U skučenoj prodavnici „Market+“ artikli su bili naslagani gusto na policama od poda do plafona, a dodatni prostor su zauzimale gajbice sa svežim voćem i povrćem. Prostora je bilo toliko da su u prodavnicu mogle ući dve odrasle osobe, treća ne bi imala mesta. Momak
Mećava ih je udarala u modra lica svojim bičevima. Dah iz usta se u trenu ledio i kao krte igle padao na zaleđeno tlo pod nogama. Milunka i njena unuka su žurile podno brega stiskajući naramke granja za potpalu pre nego što se mrak skroz navuče. Odeća im se od naleta vetra lepila za
Zavejalo je do krovova negde oko Svetog Nikole. Vukovi su te godine silazili do samih taraba, ali Vojka se nije plašila vukova. Plašila se tišine koja bi pritisla brvnaru čim bi ugasila luč. Bila je sama već treću nedelju. Muž joj je otišao u šumu u drva i sneg
Aplicirati za vize nije novost, ali donese buru emocija. Emocija, kojih mnogi nisu svjesni, jer nemaju takvo iskustvo bilo da zbog drugačijih papira, godina ili ambicija nisu trebali. Nije ni pokušala objašnjavati da su zakazani intervjui probudili ne baš ugodne uspomene. Među njima su dominirali osjećaj bijede, degradacije, nedovoljnosti… kad je na trotoaru ispunjavala papire,
Sunčani dani, a sa njima i uspomene koje nikako ne mogu da se zaborave, a naročito ožive svakog leta.To leto 2016. godine, čini mi se, nikada neću zaboraviti. Ohlađen šampanjac, lepršava bela haljina, pesak pod nogama i vetar u kosi, i naravno — on.Kuća na obali mora. Ali krenimo iz početka. Priča o dvoje koji
“Proces” (Epizoda 2) Ljeto. Hrvatsko primorje. Živa u termometru pokazuje preko trideset stepeni. Omladina pleše, pjeva. Smije se, iako im sa čela klizi znoj. Honorarno radim kao novinarka. Džeparac je uvijek potreban. Radim za malu, lokalnu novinarsku agenciju. Dobila sam zadatak da pratim dešavanja na festivalu, i da intervjuišem posjetioce, koga stignem, i ako stignem.
Beše reč “U početku beše Reč…” Tako počinje jedna od najstarijih knjiga koju je čovek dobio u nasleđe. Ne kaže da je u početku bio mač, ni sila, ni bogatstvo. Bila je Reč. Stari kaligraf koji je ceo život ispisivao pergamente. Ljudi su dolazili kod njega da im napiše zakletve, ljubavna pisma, molitve i
