Nedostaješ mi da te zagrlim. Da se ušuškam pored tebe i namestim svoju glavu izmedju tvog vrata i ramena. Nedostaješ mi da me pogledaš tim najlepšim zelenim očima koje sam ikada videla. Da me svojim dugim trepavicama maziš po obrazu kad se ponekad kao deca igramo. Nedostaješ mi da te na trenutak poljubim u prolazu […]
I ja gledah plavo neboi ptice u letu.Zelene krošnjei ruže u cvatu. I pomislih, Bože hvala tina svemu što danas imami na onomšto nemam. Šetah sporo i lagano, u vid mi ušetaše bojei isprepletane dugačke stazegde zlatni koraci me vode. Videh i rekuu svom magičnom huku kako ponosnom snagomlomi svaki kamen. I svaki život što
Prošlo je mnogo godina od kada su prestali da se viđaju. Nekada je to bio odnos pun emocija sa njene strane. Bila je zaljubljena. Iako ju je uveravao da su samo prijatelji, ona je živela u svom svetu i mislila da mu znači bar malo više nego druge. Kako je vreme prolazilo, sve više se
Šta sam ja? Šta sam ja? Pitali su se, i pitaju i dalje. U nama se samo daje, a bez odgovora ostaje. Zašto se pitaju na kraju, kad nastane muk većine? Sve više uviđam i ne lutam, odbacujem ono „možda”. Jer sigurno jedno znam: ja sam kao misli koje vekovima traju. Kao
Kada Shvatiš, U jednoj maloj varoši, između stare škole i zaboravljenog igrališta, živeo je Luka. Ljudi su ga znali kao pametnog, brzog na jeziku i uvek spremnog da odgovori – možda i pre nego što je razumeo pitanje. Kad god bi neko rekao nešto što mu se ne dopada, Luka je imao spreman odgovor. Oštar.
Nije se voljela slikati, a nisu je ni pretjerano željeli slikati. Sve dok je nisu otkrili Umjetnici vrlo specijalizovane niše. Nisu to bili tatto majstori, premda joj koža nije bila išarana. Nisu bili ni slikari, a ni karakaturisti, jer njima nije imala posebnost potrebnu za efektnost. Nepopularna nije privlačila paparace, a ni fotografe, koji su
Danima Danima Sama Razgovaram Sa svojim snovima Priviđanja uplašila su Me Skrojena za noć i poljupce Noć mi je druga koža Soba za dvoje Polumrak Tamnocrvena posteljina Pritisak u stanu Samoća sa tobom jedina moguća Samoća sa tobom jedina svarljiva
Kiša je tiho udarala o prozore luksuznog stana u centru grada. Lana je stajala pored stola, zamišljeno vrteći čašu crnog vina među prstima. Treperavi plamenovi sveća bacali su nežne senke na zidove, stvarajući iluziju topline u prostoru koji je odavno bio hladan. Njene bose noge klizile su po mermernom podu dok se nervozno premeštala s
Buđenje u 3 ujutro nije bila novost. Odlučila sam da ću ostati ležati misleći o neutralnom temama. Nije mi potpunosti pomoglo, pa sam pustila podcast koji me brzo vratio u san. Ne, nije podcast bio dosadan, ali u 4 ujutro je bilo vrijeme za spavanje. Trznule su me reklame, koje sam ubrzo ugasila, ali vraćajući
03.07.2014 Još uvek kad ponekad zatvorim oči vidim te jasno.I vidim moju ruku u tvojoj ruci.I vidim nas.I opet se pitam zašto sam te srelakad nije trebalo tako.Imala sam te samo jednomi želim te opet.Sa tobom sam shvatila da je sve mogućei da ne postoji granicaizmeđu neba i zemlje.Molim te sačekaj me, makar još jednom.Obećavam
Mama kaže: „Nisi ti za ozbiljne muškarce.“ Drugarice kažu: „Ti nikada nećeš pronaći pravog.“ Možda ne želim da tražim. Možda želim da budem tražena. Da se oko mene lome. Da ulože napor. Da ih izazivam svojom pojavom. Da smo intelektualni partneri. Borci protiv površnog svijeta. Protiv otuđenosti. Bitka za zajedništvo i slobodu. Ne moraju se
Svako jutro, većina se žali na neispavanost, nedovoljno sna, teško buđenje… Legitimno je požaliti se. I sama imam jutara kad alarm mog mobitela prije razbudi komšiluk nego mene, odgađam alarm kako bih stigla sve dnevne obaveze, ali 5, pa onda i 10 minuta se ujutro čini krucijalnim. Dok tražim kako odgoditi, a ne ukinuti alarm,
