Da li verujete u slučajnosti? Ja verujem. Verujem da se sve dešava sa nekim razlogom, samo što nekada taj razlog bude lep a nekada manje lep. Ali to je život. U ovoj priči ta slučajnost je pola pola. Ana je Marka slučajno upoznala jednog hladnog jesenjeg dana. Na prvi pogled sve je nekako bilo formalno […]
Slušao je pažljivo svoju porodicu, jer ga je uvijek neko od njih čuvao i pazio. Deda je najviše pričao o ratu. Nekad je to bilo objašnjenje da smo već u III svjetskom ratu, nekada upozorenja za prijetnju ratom za koje je saznao na TV-u i od pouzdanog političara. Vjerovao je da “mlađarija”(ko god da je
NarodU zemlji gde se planine uzdižu kao čuvari vremena, gde reke nose šapat predaka,U ravnici gde vetrovi znaju imena svih koji su ikada pali i ustali, oživi jedan narod koji nikada nije tražio lak put.Jer lak put nikada nije bio njegov učitelj. To je narod koji je rođen iz sudara neba i zemlje,iz krvi i
Hajde da se nađemo kraj jedne krošnje, ispod hlada, gde tišina naših duša – reč je puna sklada. Hajde, još oko nas cvetaju u zelenilu daleka polja, dok u mladim srcima još živi volja. Dođi, jedno kraj drugog, iznad nas plavetnilo; u meni stišava hir, dok me obuzima mir. Ti i
Drogirali su se skupa. I svi su znali, žalili ih, komentarisali, prigovarali im…, ali u suštini se nisu petljali, pomogli ili odmogli. Prije 25 godina je to bilo. Možda prije ili kasnije, ali svi su sjećali kada je ona uzela preveliku dozu, koju je jedva preživjela. On je pobjegao, a nju su doktori spasili. Nikad
1. poglavlje Neobična svetlost padala je na lice zatvorenice kojoj je bilo blizu pedeset godina, a sačuvala je svoju lepotu i vitkost uprkos godinama provedenim u sivoj ćeliji. Dobila je samo dve~tri bore na čelu i kesice ispod očiju, ali koža joj je ostala čista i svetla kao porcelan, da su joj i mlade zatvorenice
Danima Danima Sama Razgovaram Sa svojim snovima Priviđanja uplašila su Me Skrojena za noć i poljupce Noć mi je druga koža Soba za dvoje Polumrak Tamnocrvena posteljina Pritisak u stanu Samoća sa tobom jedina moguća Samoća sa tobom jedina svarljiva
Mećava ih je udarala u modra lica svojim bičevima. Dah iz usta se u trenu ledio i kao krte igle padao na zaleđeno tlo pod nogama. Milunka i njena unuka su žurile podno brega stiskajući naramke granja za potpalu pre nego što se mrak skroz navuče. Odeća im se od naleta vetra lepila za
Aplicirati za vize nije novost, ali donese buru emocija. Emocija, kojih mnogi nisu svjesni, jer nemaju takvo iskustvo bilo da zbog drugačijih papira, godina ili ambicija nisu trebali. Nije ni pokušala objašnjavati da su zakazani intervjui probudili ne baš ugodne uspomene. Među njima su dominirali osjećaj bijede, degradacije, nedovoljnosti… kad je na trotoaru ispunjavala papire,
Zavejalo je do krovova negde oko Svetog Nikole. Vukovi su te godine silazili do samih taraba, ali Vojka se nije plašila vukova. Plašila se tišine koja bi pritisla brvnaru čim bi ugasila luč. Bila je sama već treću nedelju. Muž joj je otišao u šumu u drva i sneg
Sunčani dani, a sa njima i uspomene koje nikako ne mogu da se zaborave, a naročito ožive svakog leta.To leto 2016. godine, čini mi se, nikada neću zaboraviti. Ohlađen šampanjac, lepršava bela haljina, pesak pod nogama i vetar u kosi, i naravno — on.Kuća na obali mora. Ali krenimo iz početka. Priča o dvoje koji
“Proces” (Epizoda 2) Ljeto. Hrvatsko primorje. Živa u termometru pokazuje preko trideset stepeni. Omladina pleše, pjeva. Smije se, iako im sa čela klizi znoj. Honorarno radim kao novinarka. Džeparac je uvijek potreban. Radim za malu, lokalnu novinarsku agenciju. Dobila sam zadatak da pratim dešavanja na festivalu, i da intervjuišem posjetioce, koga stignem, i ako stignem.
