VREMENSKA
sedim ili sedim i jedno je i drugo za kafanskim stolom piće jedno pa drugo za muzičare dve pesme prva moja poslednja tvoja uzimam kaput ispijam kao brišem je sa lica zazvonio je sat
Žal
Zario sam umorne prste u pesak poda mnom, poput radoznalog deteta, opčinjen njegovom bojom i toplinom. Želeo sam da upijem taj osećaj beskonačne dubine, koja kao da skriva nešto sveto, ono što nije namenjeno običnom smrtniku. Voda je nadolazila u talasima praveći refleksiju na obali, u kojoj sam prvi put, posle mnogo godina video svoj
Treptaj, tren
Treptaj, tren, i nestaneš Isto kao kad si i došao U trenutku postao moj celi svet Ili je možda s tobom Moj svet i nastao Zažmurim na sekund, opet te nema Pa se zapitam jesi li uopšte stvaran Ili si zapravo samo tuđa sena Samo pesma Samo san Treptaj, tren, i opet si
Pesmo moja
Ti nisi samo žena, jedna u gužvi mnogih,Koje kroz srce samo prođu, i ne zastanu ni tren,Ti si više kao rima, koju na dar od Boga dobih,Da u duši cela veka osećam šapat njen. Ti si više kao pesma, koju čuvam ja u sebi,I ne znam gde te više ima: u srcu il u
“NAJLEPŠA PESMA” + “BEGE”
“NAJLEPŠA PESMA” Znaš onaj osećaj kad ti se sledi svaka kost u telu kad nekog vidiš? Baš tako sam se ja osećao kad sam te video posle toliko vremena. Ne bi verovala koliki me broj ljudi pita ko si ti. Ne bi verovala koliki broj njih se čudi što nismo zajedno, iako je to osećanje
Pejzaži s njenog ramena
Ponovo se život kruni sporo,Dan je isti, samo imena menja,Čak i ja sam isti skoro, S malo većom dozom podozrenja. Kroz zlatno lišće i gusto granje,Probijaju se bledi, topli zraci,Uz hitru reku stoji staro zdanje,Stari mlin gde sad igraju se dečaci. Šetao sam uzvodno u potrazi za mirom,Posmatrao sam nemo pastrmke u reci,Tad
Ostaće neuprljana iluzija
Ostaće neuprljana iluzija o tome kakav si bio ti i kakva sam bila ja. Tad nevina i čista, bezgrešnim srcem vođena, i ti takav nevin,mio i nežan. Ostaće neuprljana iluzija, stvarnost moga nevinoga, čistog srca, da bio si najbolji čovek – koji zemljom hodao je.
Kuda ide ovaj svijet mama?
ako je zemlja još uvijek Pangea onda nikad nismo bili bliže rubu rubu pameti rubu ljudskosti u koju smo ulicu pogrešno skrenuli gdje nam je razum ispao dal’ smo majmuni ili lavovi dal’ zvijer sam ili homo sapiens tko sam ja mama where is this world going mom kao da predstava je ovo
Čeona zapreka na ples ka Suncu
Nema tog jezera uz koje kesten lako raste.Pa opet, pogledi naši tome prkose.Trebaju mi dubine tvoje vode da korenje svoje umrsim jače,pa te molim, uprkos sušama – istraj i teci!Čuvaću i pokloniti ti vetrove svojih krošnji da tvoje talase iscrtavaju kad god ti zatreba.Da, o osmehu tvom govorim ovde. Kako si pogodio? Možda jer me
Tu negde u zalazak sunca
Tu negde iza užarenih oblaka u zalazak sunca, tu negde gde ptice ne mogu da odlete; tu te čekaju tople ruke uvijene mirisom belih ruža, mekoćom ljubavi, nežnosti. Tu negde gde pogledi suzni, srca ranjiva ne mogu dopreti, tu gde ne doseže plima vetra; tu te čekaju mile oči čedne, okupane slobodom, ljubavlju, tu
Satovi su krivi
Znam da si mene čekao jutros Baš kada je kraća kazaljka bila na broju devet Duža na broju dvanaest Moje vreme da ušetam Sednem za moj sto I čekam tvoja ramena da ispune mi dan Znam da si mene čekao jutros Da ti u dan donesem smisao Očima obojim zidove u plavo Osmehom
Na Ivici Života
Prolog Pogledom sam pratio riđokosu kosom do zadnjice, koja je hodala moćnim i sigurnim koracima do šanka. Zamahnula je rukom i ispravila kosu koja itekako privlači mnogo pažnje. Nosi kratku haljinu koja grli njene kukove i otkriva golu kožu ramena i vrata kojo itekako imam želju kušati. Nagađam da ispod ove tanke crne svile nema