Samo odeš Napustiš svoje sigurno mestoSvoj kavez samoobmaneLaganoKao da si to radio ceo životZakoračišTeret ostaviš za sobomSve ono što nije tvojeSve te stvari, sve te predstave o sebiDok nisi znao ko siAli si imao to sigurno mestoKavez samoobmane.I Ta ivica ponora koje te toliko plašiAli te privlači, da pogledašA ustvari najviše od svega želišDa se […]
1. poglavlje Kad je sala bila skoro popunjena i matičarka zauzela svoje mesto, Una je još uvek stajala sama. Marko nije bio pored nje a ona pored stresa zbog venčanja nije mogla da sakrije svoju zabrinutost. Nije bila jedina. Marka su znali svi i ovo ponašanje uopšte nije ličilo na njega. Prošlo je sat vremena
Када бих могао писати, о чему бих знао снивати, без ове туге у срцу и у души, рукама која снажно их гуши. Зар где је срећи место, то место и туга посећује често. Туга коју осећам тесно у грудима, не пушта и не пролази ниједним чудима. Срећа и туга као два друга, крећу
Usnule senke zidovaodvešće te noću u neki drugi svet. Zaronićeš u neispitana prostranstvai letećeš preko mostovas kraja na kraj. Pokušaj da zamisliš tu slobodujer ona se više neće vratiti.Pokušaj da je zamrznešu tom malenom deliću sekundei pusti da te senke odvedu. Tračak tog mostasačuvaj u svojoj mašti,toliko da se uprašnjavi,da se niti mislinikad ne pokidaju.
„Zar i ti Milice?“ Sram vas bilo! (psovanje svega živoga) Blokirate saobraćaj. Ne može pošten svet od vas da prođe. Autobus zaustavljate, besposličari. Zar i ti Milice? Automobilske sirene i tišina, osmoro ljudi, jedna od njih je Milica, i četiri policajca. – Molim Vas, ne ometajte ove ljude – policajac je zatim polako stao na
Најлепше у природи постоји место, за човека да ослушкује своје чуло шесто. Најтише је место у природи која слуша, свакој причи њен крај пажљиво саслуша. Најлепша песма у природи постаје, са њом толико речи не изостаје. У њој свуда живих слика, за песму увек постоји прилика. Свака песма се због додира Сунца рађа,
Želim da te vidim makar na tren , da ponovo osetim kako je to biti zaljubljen . Da nam se pogledi sretnu a obrazi porumene , makar na tren . Pitam se , da li i ti želiš isto da vidiš mene , makar na tren . Da osetiš kako je to biti zaljubljen .
Razliću se po tvom licu kao kapi kiše, Tražićeš me u svakoj kori hleba, Biću uzdah na kraju svake tvoje reči Od kojih se gušiš i zastaje ti dah Biću i ovo nebo iznad tebe, Biću i plavo i zeleno, Biću ptica i ova zemlja po kojoj hodaš, Vazduh koji mirišeš i uzdišeš
Svakog dana želim te videti ja , ta tvoja smeđa oka dva . Dovoljno je da me pogledaš, da osmeh meni omamiš . Noću suze gorke lijem jer pored mene nisi . Želim te , ali ti ne možeš biti moj . Sada si sa drugom a ja sa svojom tugom .
Da sam kiša koja povezuje nebo i zemlju , koja se kroz večnost neće izmeniti . Da li bih mogla da povežem dva srca ? Da sam ptica pa da preletim sever i jug , istok i zapad . Da sam cvet pa da procvetam kao i moja ljubav prema njemu . Da sam reka
Svaki dan je novi dan , nova pustolovina . Nikad ne znam šta me čeka iza ugla . A ako bi znala ne bi bilo tako zabavno . Svaki dan je novi dan u kom pratim nit života . Gde će me odvesti ne znam ali ovo znam . Svaki dan je novi dan .
Sa tobom želela sam puno toga. Da gledamo mesec i zvezde . Šetamo u parku ruku pod ruku. Da proživljavamo i sunčane i kišne dane. Sa tobom želela sam puno toga. Ali sve će to ostati samo želja. Želja, za koju možda ti ni ne znaš.
