Чекати још једино знам,са ватром у мени,из ока што букти;чекању да је крај — спознам,кад угледам лик њени. Колико још чекати остамом уморном телу, што клоне?И кад чекању буде доста —на њене очи, оне? Забукти ми из ока,кад њу угледам — бивам;и тад још спознам —будан, да не снивам,и како душу већ јој знам. […]
„Да ли ти, баба, знаш одакле нам је дошла кафа?“, питам своју бабу Златинку док испијамо из малих, кафанских шољица слатку кафу. Знате оне беле шољице са плавим линијама, чија је ушка таман за свачији прст-такве се више не производе. Можеш их пронаћи још у неким креденцима у летњим кујнама али само као распарен сервис.
Ulazim u sobu. Svetlo je ugašeno, vidi se koliko dopire spolja, neki je sumrak i koliko obasjava svetlo iz hodnika. Ona sedi na podu i boji bojanku. Ima 4 ili 5 godina. „Kaži mi Zoko, šta ti želiš? Zašto to kriješ od mene?“ „Ništa…“ – odgovara polako, glasom koji ti stegne srce. Priđem joj i
Meni logika nikad nije bila naklonjena kao ni ja njoj Logično Imala sam peticu i na polugodištu I na kraju godine Iz teorije Ali životna praksa mi je bila Kontradiktorna. Autodestruktivna Zaljubljivala sam se pogrešno naivno i bezrezervno Ponekad dajući ljubav onom tko je još nikada nije okusio Takvima je ona teško padala na želudac
Priče o liječenju često zvuče kao obilazak 9 krugova pakla, Zato i ne čudi da se prestanu izbjegavati doktori samo kad baš zatrebaju, ali ima više začkoljica i prečica do cilja (dijagnoze, terapije ili lijeka), pa kako ko odabere. Neki spas vide ili nađu preko granice, pa se ne zna da li više brinemo za
Nisi ni za šta. Šta si to obukla? Na šta to liči? Poštuj ono što ti se pruža. To su bile najčešće rečenice moje majke. Nikada nisam želela da budem kao ona. Ništa joj nisam govorila, nisam joj se poveravala. Ni kada sam dobila prvu menstruaciju, ni kada sam se prvi put zaljubila, ni kada
U malom ribarskom selu, gde je more plavlje od plavetnila neba, gde vetar grli planine koje ga čuvaju, a pesak lagano beži pod prstima, jedan čovek je stajao na obali čekajući da pusti svoj papirni brod. Prisećao se dana kada ga je napravio. Imao je sedam godina. Nesigurne dečije ruke dohvatile su novine koje je
Kome je teže? Pitanje svih pitanja. I uvijek je teže onom ko pita. Od momenta rođenja djeteta, majke su pitane kako beba spava, a odgovor već unaprijed znaju, savjete još spremnije šalju. Mlade roditelje spremaju za strašni pubertet djeteta bolje nego što vojnike spremaju u rat. Fraze “spavaj kad beba spava”, “mala djeca mala briga,
Prva pjesma s kojom sam se srela je bila “Podlugovi”. Puštala je tetka sve dok ona i ja (i komšije) nismo naučili na pamet. Bila sam malena i mislila da je poenta u plavoj kapi, ali nekako sam slutila da treba biti tužan kad se ona pjeva. I bila sam tužna, jer mi niko nije
Nežno zimsko popodne u kancelariji građevinskog preduzeća. Nina je stajala kod prozora i posmatrala događaje na ulici. Zima je unosila radost u dečija srca. Grudvali su se, sankali, išli na skijanje… Njoj je sve to bilo poznato. I u njenom domu je nekad bilo topline, bračne sloge i ljubavi. A sad se samoća uvukla u
Poglavlje I: Ubistvo 24. decembar 1999. Tišina nije bila celovita. Nikada. Uvek je tu bilo nešto što je kvari – škripa drveća, zatezanje starih uličnih cevi, udaljeni lavež psa. Sergej Petrovič voleo je te sitne nesavršenosti koje jutro poseduje. One su mu govorile da život teče dalje, bez obzira na to što će neko jutro
U ovoj prici nema kraja. Samo staza koja vodi do beskraja. I sve u njoj bila je magija. Sanjala je more, osmehe. Plime i oseke. Mislila da tamo, sve će biti bolje. Želela je njega, bio je sve sto joj treba. Voleo je nju, i tiho bi joj pricao, da je ona dar
